Arhiv tekstova

Konje su uvik obaško držali u košari, staji samo za to udešenoj. Poznate su nam najčešće košare s jaslama u jednom redu za desetak konja. Take su košare imali najviše salašari, male i sridnje gazde.

Naspram tog o kojim se konjima radi, za nji su i košare u po di čemu bile drugačije. Bile su košare u kojima su konji bili puštani, nisu bili vezani za jasle i u te košare stalo je baš fajin konja. To su bili konji izabrani za sime (priplod). Druga fela košara bila je na našim salašima. To su najčešće košare s jaslama u jednom redu za 5-6 do desetak konja. Misto za jednog konja bilo je otprilike 2,5x1,5m. Take su košare imali najviše male i sridnje gazde. I na poslitku bilo je košara u obaškoj zgradi di su bili konji paradeši, šporcki konji i pepinjeri (ždripci).

Konji svezani u košari idu (jedu) iz jasala na uzdužnom zidu, a visina jasala udešena je konjskim glavama. Dno jasala je visoko približno na oko 90 cm od zemlje, poklem se oni ne saginju do tla kad idu (jedu), osim ako su na paši. Iznad jasala na zidu ukošeno vise obišene žagre iz koji su konji ili (jeli) piću (kabastu ránu) malo dignutom glavom. Sitnež i trunje od piće, osobito od muvarike i zobi pokošene na sino, istrunilo se u jasle pa su ga otaleg konji poili, polizali. Konje su napajali iz alova na bunaru, a u tridesetim godinama, na većim majurima kad su u košaru uvukli vodovod, u dnolu cementirani jasala izdubili su jamu za vodu nalik na kalotu. U jamu su puštili vodu pa je konj pio kad je tio, a to je preteča današnje pojilice.

U košarama di su bili šporcki konji i pepinjeri, svaki je konj imo obaško svoj boks, približno 3 x 3 m. U boksu je imo jasle i žagre, a priko vrata na ulazu imo je vidik na sridinu košare, vidio je konje iz drugi boksova, al se nije dodirivo s njima. Boksovi su doli bili flasterovani cigljama ili samo s dobro nabijenom zemljom priko koje se debelo prostiro slamavi nastor. Ima konja koji se voli valjat na slami. Zato su imali komocije u boksu, a mogli su po volji komotno ležat kad su otpočivali. Pepinjera su obično držali u istoj košari s paradešima i šporckim konjima.

Nuz majursku košaru bio je makar jedan korlat di su konji izvođeni na friški ajer i sunčanje. Svaki pepinjer moro je imat svoj korlat, jel ako bi se više pepinjera odjedared puštalo u jedan korlat med sobom bi se grizli i vućali jedan na drugog, osobito ako su ostili da se blizo nji pase (spariva) kobila. Konji koji nisu radili imali su obaško jedan ili više korlatova ili su za nji obaško ogradili komad ledine.

U košari je u ćoši i dalje od vrata bilo i podesno misto di se držala i spremala zrnata rána i pića za više dana. U obaškom dilu košare držo se sersam: češagija, kefa, vile, metla i dr. za timarenje konja i držanje reda u košari. Često je u jednoj ćoši sklepan krevet ili čak dva jedan na drugim, u kojem je noćivo kočijaš ili dvojca nji, a u malim domazlucima na krevetu je noćio mlađi muškarac domaćin ili biroš (sluga).

Podikoji veliki majuri imali su ergelu, na priliku Vojnićevi u Zobnatici i Bajši. Ergela je uvik bila na obaškom imanju, dalje od drugog josaga. Najprija su one bile za odranjivanje konja naveliko, za njev oporavak posli ratova, a na njima su vršili i ukrštanje rase konja za oplimenjivanje oni rasa koje su najpodesnije u panonskoj ravni.