Arhiv tekstova

U gazadaluku s tušta čeljadi, svaki dan se kostiralo barem dvadesetak duša, a još više kad su se radili veliki poslovi u ravni: kopali kuruzi, radio ris, brali kuruzi i sl.  Onda su reduše imale velik poso u spremanju ráne za tušta čeljadi s tri-četri ila na dan. Za pečenje kruva, kuvanje užne, često i večere, redušama je tribalo ocigurat i podesniju odaju od kujne, da bi na jednom mistu i odjedared spremile ilo. Za to su skontali i napravili u »maloj kući«, nuz čeljacku sobu, misto tisne kujne i pododžaka jednu obašku odaju – laciju. U velikim gazdalucima podigdi su laciju napravili kao obašku zgradu.

Odozgor gledano odaja je velika na pr. 4 x 4 metera. Sridinom od slimena do zida od avlije je odaja s tavanicom. U njoj se spremala i dokuvala rána pa se trunje i gar nije trunila na ilo u šporelju ili na astalu.

S onu stranu slimena odaja odozgor nema tavanicu već je svod i u njemu odžak za otvorena ognjišta, pa je taj dio lacije udešen kao pododžak. Odžak je jakim cugom vuko dim iz svi ognjišta i paru od kuvanja ili grijanja vode. U njemu je bila jaka promaja koju su krajčile muve. Jedan ili dva zida opasani su bankom, a na drugoj strani od banka za krušnu peć u ćošama su uziđane obično dvi katlanke, jedna je za kuvanje ila, a druga za grijanje vode.

S banka stražnjeg zida lacije ložila se litnja krušna peć koja je bila s onu stranu zida, u avliji, natkriljena trščanim krovom. Toplota iz peći pobigla je u avliju.

U laciji su zimi-liti reduše vazdan štogod radile. Vatra njim je gorila ili tinjala makar u jednom ložištu, bilo da su spremale ranu ili su makar u jednoj katlanki grijale vodu. Od rane jeseni pa do bliže Đurđeva iz nje se ogrizinama ložila krušna peć i grijala čeljacka soba. Kad se peko kruv, zakuvavo se u čeljackoj sobi koja je već i rad tog morala bit vruća (brašno je najpodesnije za zakuvavanje ako ima toplotu 25-28 ºC). Tamo di je bilo tuša čeljadi, uvik je kogod bio u laciji poslom ili u prolazu, od svitanja pa do kasno u noć. Rad tog je lacija bila najcigurnije misto da se pušeno meso od disnotora sačuva od lopova, ali i od domaće čeljadi koja su sklona časkom odlomit komad divenice i kradom ga poist. Kad je i poslidnje čeljade ušlo u laciju, spoljašnja vrata noćom su se iznutra obično zaključavala i ociguravala ćuskijom, tako da je spolja bilo teško provalit u laciju.

Da narane tušta čeljadi, najprija i najlakše njim je bilo skuvat ranu koja se ide kašikom. Nju su spremali na astalu, dio skuvali na ziđanom šporelju, a većinu skuvali na banku ili zimi u peći, u velikim zemljavim ćupovima. Često su za više čeljadi u kalajsanom kotlu u katlanki skuvali užnu ili večeru, obično nagusto taranu, gra, čorbu s debelim rizancima i sl. 

U laciji se uskuvavalo mliko, kuvo pekmez, paradička i dr., zimi grijala voda za pranje košulja. U disnotoru se topila mast, kuvala obara i dr. Sapun se nije kuvo u laciji zbog neugodne sage.

Laciju mi opiso i pomogo nacrtat Nestika Skenderović – Lešo. Imali su je u gazdaluku od oko 300 lanaca, na Vanteleku.