Arhiv tekstova

Kad su počeli stvarat salaš »na dva zida«, a malo posli napravljene kujne, salašari su nastrijicu nad vratima u salaš produžili, pokrili, pridnji zid do zabata na gornjaku. Pridnjica salaša je natkriljena široko oko 2 m. Toliki je širok koliki je i krov nad kujnom. Da njim ne zjapi toliko prazno misto doziđali su zabatni zid široko ko i ambetuš, a zidom su prigradili ambetuš isprid avlije i napravili novu odaju. Nju su najprija hasnirali ko špajc.

U zabatnom zidu je otvor za luftiranje, a jel je s gornjaka, tu stranu je malo dovaćalo sunce, pa je špajc bio ladniji nego kad ga podiko oslonio na zabatni zid sa dolnjaka. Bilo je salaša di su kujnu napravili s gornjaka, a špajc sa dolnjaka. Na ovo je teško naći odgovor, zna ga samo onaj ko je napravio taki raspored.

Čim je reduša dobila špajc, komotnije je radila u kujni. Nadovat je imala dio rane koju je kuvala. Kako je napridovo život, s njim je ukorak išlo i kuvanje. U špajcu je misto za drvenu kačicu sa sirom, kiselnu, uskuvano mliko, sirenja i drugog koječeg od mlika, pomalo brašna, soli, i sl., šta triba reduši za kuvanje ila. Vrimenom je u njemu bilo i masti, pušenog mesa, dunca i dr. Reduša je svakog dana štogod radila oko sirenja, pa joj je tribalo više sudi i mista, a dio ti sudi je držala u špajcu. Starali su se da u špajcu ne drže ništa šta ima jaku sagu koju bi u se upilo vrlo ositno mliko. Zato u njemu nije bilo mista za luk, kacu s kiselišom, krumpir i sl.

Kao i kujnu, i špajc su ukopali najčešće na dvi basamage, da u njemu odraslo čeljade ne saginje glavu. Nuz to, ukopan špajc je bio i ladniji.

Kujna i špajc su imali i manu jel se u nji išlo priko basamaga, a to je bilo nezgodno, osobito kad se tečna rana nosila priko basamaga a i kad se reduša većma žurila.

U salašu s više čeljadi često su od špajca, napravljenog zajedno sa novijim salašom, napravili sobicu s jednim drvenicama (krevetom), za spavanje momaka ili divojaka. Kad su se lišili špajca, ono šta su držali u njemu, razneli su na tavan i na police po zidu podruma.

 

Râna na tavanu

 

Tragovi pravljenja mista na tavanu za držanje râne u salašima »na dva zida« vode bliže kraju XVIII. vika i bliže. Nuz zabat su tavan od zabata do drugog roga (oko 200 cm.) lecama prigradili za misto dužim vrljikama, a i doli po tavanici da mož poređat šta neće moć načet mišovi. Ulazna varata su zaključavali, da dica i mladi ne uzimaju ranu brez dozvole. U to misto mačke nisu išle, ali su nuz ogradu vrebale na mišove. Kad su na vrljiku obisili pušeno meso i drugo čija saga draži mišove, da se na vrljiku ne spušte, odozgor po drotu na kojoj visi vrljika iznad nje su na oko 50 cm. kroz drot provukli daščicu na oko 30 x 30 cm. Odozgor se na nju miš mož spuštit, ali do drota na kojem visi vrljika moro bi ići odozdol po ravnoj daščici, a to ne mož. Ako je podikoji miš to i probo, on je pao doli.

Kad su salašari postali imućniji i pravili disnotore, na tavanu su povišali pušeno meso i drugo na dvi-tri vrljike. Nuz pušeno meso, na vrljikama su držali u postavnim kesama kuruzni kvas za kruv, osušeno voće za kompot, mak, evenke  sa grozdovima grožđa i sl. Po tavanici su držali crni luk, iskomadan bili i crni sapun, tu je bila i kalajsana kačica sa skupljenom masnoćom za kuvanje sapuna, boce sa paradičkom i duncom i sl. Rana koja se držala na tavanu bila je na jakoj promaji koju su pravile po dvi budže u svakom zabatu i tesarska vrata s malim uzdužnim zazorima. Trščan krov je pričio da se tavan ne zagrije čak ni u kanikuli. 

Na rpama žita odozgor su se ostavljale tzv. »zimske dinje« (iznutra zelene), od koji je dosta sazrilo u kasnu jesen, a bilo je koje su ostale zdrave i do Badnje večeri. Ukućuni su ih u slast povečerali, a zasladili su se i grožđom sa evenke.

Tavan je mračan i promajan pa je to pričilo i muvama da ne uleću i upljuju pušene šunke.