Arhiv tekstova

»Kuća« je sridnja odaja čeljackog salaša, izmed pododžaka, čeljacke sobe i čiste sobe. Ona je sjednana s pododžakom i ritko je brez njeg. U nju se iđe s polja iz ambetuša, priko jedne ili dvi basamage. U sve salaše se ušlo samo kroz kadgod vrata punog krila, od cološki dasaka, brez cakla i s jakom baskijom. Vrata su se zatvarala kovačkom bravom na zaključavanje, a noćom su ih ociguravali poprično metnutom jakom drvenom ćuskijom. Ovo je bilo važno dok nisu iskorenili bećare, koji su harali po pustarama, do početka dvadeseti godina prošlog vika. Često su za sriću na ulazu u prag »kuće« utukli potkovicu sa sedam jamica.

Ako je »kuća« brez pododžaka, iz nje se loži u parasničku peć čeljacke sobe, onda je u zid iznad vrata peći usičen provod dima do odžaka. U takoj »kući« nuz zid s live strane ulazni vrata obično je komad butora za rubeninu i nad njim veće ogledalo na zidu. Nuz zid čiste sobe najčešće su drvenice. Na duvaru salaša u »kući« je često u sridini pendžerica, za pogled iza salaša, ili je misto nje u zid usičena plitka polica za sitnež. Ako su imali kip kućnog sveca, kojeg obaško štuju, namistili su ga blizo vrata nuz sridnji zid. U pendžerici često je misto za marinske sviće. Pendžericu nisu pravili u uzdužnim salašima (zabati salaša su na S/J).

 

Pododžak

 

Od »kuće« u salašu najčešće je odiljen pododžak koji počima ispod slimena u »kući«, a u njeg se iđe kroz širok prolaz u uzdužnom zidu salaša. Pododžak je smišljeno napravljen, da se s ogrivom, garom, ranom i ugrijanom vodom u katlanki radi dalje od mista kudan čeljad iđu u sobu. Kad u pododžaku nisu radili obično su ga zakrilili virangom.

U pododžaku je na zid čeljacke sobe i isprid ložišta u peć naslonjen banak, u sridini s garnjakom. S banka se loži parasnička (krušna) peć, a na njemu se i kuva rana na sadžaku ili na žeravi u zemljanim loncima. Podigdi je i na zid čiste sobe saziđana katlanka s kotlom.

Dno odžaka u svodu je svitle mire širine šezdesetak centi s jednakim stranama, jednom stranicom je naslonjen na sridnji uzdužni zid salaša, a sa suženim vrvom je natkurio alov na pošavu salaša. Širok i visok odžak imo je dobar cug, pa se dim nije ostio u pododžaku iz parasničke peći, katlanke ili sa banka kad se kuvalo. Na odžaku je poslidnji red cigalja uziđan uspravno i proriđeno da sa svake strane dim iđe napolje, a da vitar ga ne smlaćiva u ložište. Najčešće je odžak zavrvljen križićom od cigalja koji triba da čuva salaš od udara groma.

U pododžaku, na visokoj vrljiki poviša se disnotorsko meso i slanina koje se tu pušilo, sačuvalo se od muva koje ne uleću u promaju ni tamo di je jaka saga čađe, a meso je bilo na cigurnom i od lopova.

Na banak isprid peći ili do njeg stojo je sav sersam nužan za hasniranje kod loženja, spravljanja ila i čišćenja: žarlo, g(a)rnjača, sadžak, peruška, zemljavi i sudi od salivanca, košarić sa sitnim ogrivom, a na zid su obišeni zaklopci, tepcije i sitni pribor i sersam za spremanje ila.

Pododžak je uzdužan, nema tavanicu, već je zasvođen i uvik toliko širok koliko mož podnet svod, koji se oslanja na uzdužne zidove salaša. Svod nosi teret cigljama ziđanog odžaka. Upućeni vele do je to zavidna majstorija pučkog ziđanja. Odžak je simbol života u salašu: dok iz njeg kulja dim, ima i života, a kad se salaš pripušti samorušenju poslidnji se sruši svod pododžaka, a s njim i odžak.