Arhiv tekstova

Otvoren ambetuš je pridnjica salaša sastavljena nastrijicom izmed krovine kujne na dolnjaku i špajca na gornjaku. S pridnje strane nastrijica je obično potpačena dračovim stupovima jedan od drugog na oko dva metera. Ovaj ambetuš je friško pokazo falingu, pilež, mačke i vaške su se i dalje motale oko kujne i ulaza, vitar je naduvo trunja i nabijo kišu ispod strije. Ambetuš se nije mogo dobro hasnirat za spremanje rane, osobito kad se razlivalo mliko u druge sude. Pokazalo se da ambetuš triba ogradit od avlije.

Najviše otvoreni ambetuša je bilo na salašu »na dva zida«. Bilo ih je i  na salašu »na tri zida«, ali su onda isprid salaša napravli malu cvitnu bašču, ogradili je tarabama koje su pilež i vaške držale dalje od salaša. 

 

Ambetuš s niskom ogradom

 

Kad su se nakanili ogradit ambetuš, najprija su obično ogradu napravili od prošće, opleta iz vrbini prutova. Ogradu su pravili i od stabaljika trske, naritko i od ogrizina, visoke oko šezdesetak centi, koju su povezali i učvrstili med stupovima žiokama od tanki dračovi okrugljača. Ta visina nije pričila pilež i mačke da je ne priskoče. Na ogradu se navaćalo prava, kojekakog trunja kojeg je padavina i magla ovlažila, a to je potaklo na brži trulež ograde. Taka ograda nije bila ni izgledna a friško je počela trunit.

Kako bi ograda od prošće lipče izgledala često su je umazali blatom i krečom je ubilili kao salaš, ali i onda nije bila dugovična i barem jedared su je u godini popravljali, mazali. Ograda od trske se lako lomila, a od ogrizina friško istrunila.

Ograde kratkog vika, najviše od trske i ogrizina, naposlitku samo u baščama, mogle su se po digdi vidit po salašima još i u tridesetim/četrdesetim godinama XX. vika, a tu i tamo i posli.

Spominjane mane su vodile mišalj ljudi na vičniju i pouzdaniju ogradu.

 

Ambetuš ograđen zidićom s bankom

 

Posli niski ograda kratkog vika, napravili su zidićom dugovičnu i podesniju ogradu, visoku 90 – 100 cm. Zidić se napravili na podrug (1½) valjka naritko i ciglje, umazali ga mazom i krečom. Odozgovor ga pokrili daskom, umazali masnom (uljnom) bojom i dobili banak širok 30-40 centi. Umisto od drača potporne stupove su iziđali cigljom. Većinom su kod špajca izmed dva stupa ambetuš zaziđali do gori. Banak je najčešće bio med stupovima od kujne prema špajcu. Po sridini ograde naspram vrata »kuće« umišćena su vrataca od taraba široka barem 90 cm., koja se se spolja uvik otvarala na desno.

Banak u zidiću hasniro se za koječeg, a bio je i dobar oslon nalakćenom čeljadetu za gledanje po avliji i u ravan, osobito kad je padala jaka kiša, pljusak. Poljodilci u takoj priliki šacuju da li će njim i koliko pokisnit njiva, u vrime kada je triba za rast litine, najviše u svibnju. To misto su hasnirali i kao pogledaču za avliju. Otaleg je bio dobar vidik na sva vrata staja ali i makar na dio korlata sa marvom.

Banak je i reduša hasnirala kao policu kad je spremala ilo ili sirila mliko, radila sa sirom ili je duncovala, ostavljala zeleniš i sl. 

U ambetušu od ulaza nadesno namistli su astal s klupama, za njim se ilo (jelo) po rđavom vrimenu izmed Đurđeva i Mijolja. Reduša ga hasnirala kad je spremala radila s mlikom, otezala tisto za pogaču, rizance i sl. i spremala drugi ila. 

Ograđeni ambetuši doli je flasterovan, a ciglje odozgor obično poravnate cementnim mlikom pa se tako dobio ravan pod. U taki ambetuš salašari nisu ulazili s blatnjavom obućom, blato su sažuljali na ukopanom žuljaču nuz vrataca ambetuša, a izuvali su se prid vratima »kuće«. S vrimerna na vrime cigljama flasterovan ambetuš su subatom poslipodne ošikarili oštrom kefom od perečnjaka (žilica).

Zidove ambetuša su umazali najprija krečom a vrimenom zemljavom bojom i formom ušarali kao i sobe salaša. Ulazna vrataca i posli vrata su umazali istom masnom bojom kao i banak.