Arhiv tekstova

U salašarskom domazluku čeljacki salaš je iznutra udešen i opravljen za čeljad. Oni u njemu noćivaje, zajedno idu (jedu) od oko Mijolja do oko Đurđeva, čuvaju lične stvari: ruva, odila, rubeninu i sl., sermaj: prešlicu, stan (tkalački) i sl. U njemu otpravljaje velike svece sa adetima: Božić, Uskrs, Dove, proštenje i dr., primaje goste, večeri provode u divanu i komšijanju i dr. U njemu živi od rođenja do smrti, iz salaša ga saranjivaju.

Ulaz u čeljacki salaš je oduvik samo kroz »kuću« u najstarijim salašima, a u salašima »na dva zida« i »na tri zida kroz ambetuš u »kuću«. Iz »kuće«  naprid je pododžak, u najstarijem salašu livo i desno su čeljacke sobe, od koji je soba s gornjaka vrimenom priopravljena u čistu sobu. U salašić se išlo kroz ambetuš u »kuću« i u pododžak, nalivo u čeljacku sobu, a iz ambetuša nalivo u kujnu. U sobama najstariji salaša najprija je u zabatnom zidu po jedna pendžer, a vrimenom po dvi pendžere, jednostruke, sa dva krila. U podikojem salašu u pododžaku stražnjeg zida, na gornjaku, bila je pendžerica oko 40 x 30 cm. baš tolika da se kroz nju mož bacit pogled (vidit) za salašom. Okna pendžeri su pokrivena virandžicom, otvor pendžeri je pokriven velikom virangom. U najstarijim salašima s jednom pendžerom u zabatnim zidovima, makar pendžer čiste sobe, imala je spolja kovanu rešetku.

U salašima sobe i »kuća« u istoj su ravni, a prag sobni vrata malko je izdignut. U podikojem salašiću od posli I. svickog rata prag je na ulazu u nasutom ambetušu hamade u istoj ravni s avlijom.

 

Stari i noviji salaši

 

Najstariji bunjevčki salaši i zgrade su sa krovinom od trske, trščarom, a digod krajem XIX. vika salaš, izanđalu trsku u pošavu, krov nad ambetušom, kujnom i špajcom i nastrijicu isprid staja i na ketrenacima počeli su se pokrivat novinom, podesnijim cripom.

Svaki čeljacki salaš, spolja gledano ravni je zidova, na njemu nema nikaki šara (ukrasa), pa je cokla naglašena samo bojom. Nema »slipi« pendžera.

Raspored odaja u čeljackom salašu, koje će bit obaško opisane, od početka pa do prid II. svicki rat takoreć se nije minjo, osto je u osnovi iz tri dila. Najvažnije je sridnje misto salaša i u njemu »kuća« s pododžakom. Zato je salaš živ dotle dok se puši iz odžaka, a to se najbolje vidilo posli, u salašu žalobno pripuštenom da se sruši sam od sebe. Poslidnji se, s nikoliko dilova nabijanice, srušio zasvođen dio zagona (pododžaka) s odžakom.

Noviji salaši su u po di čemu novotarijama civilizacije bolji od stariji salaša, podešavani su lakšem i komotnijem i modernijem životu. Na priliku sa gostima i komšijama su se smistili u komotnijoj sobi, a kojima nije bilo misto med njima očli su u kujnu, ambetuš i po podesnom vrimenu u avliju. Imali su misto za ispovidanje vire: za očenaše, svetnjaču i podiko za sliku kućnog sveca. Doteklo je mista i za komarnik i porodilju sa ditetom, a kad je tribalo i pokojnika su na groblje oplakali sa odra u čistoj sobi. Lakše se održavalo čistim tilo ladnom i vrućom vodom, pranje crniža (prljavog rublja) i roljanje/peglanje i sl. Pravili su reterat (klozet).

Opis života salašara govori i o infrastrukturi koju je imo svaki salaš i kako su se čeljad i njevo blago sjednali u skladan suživot sa ravnom oko njeg. To je u duši ostio samo salašar, zato je volio svoj domazluk i ravan pa je iz naselja takoreć bižo na salaš, u svoj zemaljski raj, kako ga često zvao. Za salašara njegov je salaš naselje u malom, a za razliku od čovika iz naselja, salašar je u salašu, svom naselju sam svoj gazda, udesio ga i u njemu živio po svojoj volji.