Arhiv tekstova
Proštenje
Faljnis čeljadi moja, jevo sidim pod dudom ode isprid avlije na mom salašu u Ivković šoru posli užne i sam sebi mudrujem. Danas sam bijo u našoj lipoj crkvi Prisvito trojstvo na misi i na proštenju. Bilo je lipo, župnik i njegov gost su zdravo lipo držali misu, bilo je baš tušta svita, nije sav stao ni u crkvu, bilo nas i na stepenicama. Tijo ne tijo moram se sićat kad sam ja bijo mali pa me moj pokojni otac Đeno vodijo na proštenje. Ta, za nas dičurliju je to bilo veće neg bilo šta na svitu, jedva smo izdurali da prođe misa, znali smo još i gunjđat, pa je bilo i nuz uvo, al je posli bila uživancija čeljadi moja. Sve ne znaš di ćeš – odaleg mami dite ringišpanj, ondaleg konji što se okreću u krug ko u jarganju, pa voz što tira u krug i onako u cifru osam. Pa smo nabacivali koturove na pivske boce, vukli lutriju i sto drugi huncutarija, a baćo je tek mogo birat... Po četri-pet mijanski šatri pune ljudi, svudan svirka i pivaljke, mi dica stanemo nako između nji pa se cerimo jel čujemo dvi tri odjedared. Znali smo i zajedno s gostima zakasnit na užnu pa nas onda mama izruži obodvojicu. A tek kad smo se umišali med šećeraroše i sigračke to je tek bila milina, obavezno sam kupijo pivca na duvanje i dero se po avliji kugod nesvaćen sve dok ga ne pokvarim, a teret to proštenjaroško i pokvarit. Sad gledim da ti stvari imade svudak pa se ni dica ne raduju. Ni jedna šatra nije bila, kugod da se ovaj svit zaboravijo veselit. Pa i di će se veselit na ovu bedu i sirotinju, sad pogotovo kad su nam baš prid proštenje podilili rešenja od poreza, a porez mi na ovaj moj salaš ko da imadem Bilu kuću, onu u Ameriki a ne salaš umazan blatom i izubijan od leda pa se nako na mistima vide jame. Sidim ode i gledim kako je mirno u šoru, fala Bogu dragom ovaj naš svit još poštiva svece – ni kombaja nema napolju na njivama, a dosta su već i opasili ječma. Puno je bome gole strnike, a i di neće čeljadi moja, jedan niki dan bisni na mene: »Di ste tu posadili taj dud, sad ne možem protirat kombaj!« Al sam bijo bisan čeljadi, moro sam mu pozdravit nanu. Velim ja: »Sveca ti balavog šta ti imadeš s mojim dudom, to je još bać Đena sadijo kad je bijo momak, ondak se kosom radijo ris a ne ko sad. Izijo te ko ti kupijo tu skalameriju pa ti sad put uzak i praviš se silan, da možte ti i baćo ti i avliju od varoške kuće bi uzorali kaki ste lakumi.« Eto baš sam mu tako kazo, malo mi bilo posli niko krivo, al moraš se kadgod i otrest ne mož stalno trpit. Av di je već ovaj moj Joso, nikako ga nema a dogovorili smo se lipo da ćemo se danas prokartat da malo zaboravimo i muku i porezare i televiziju, baš nako ko kadgod da lipo skupimo komšiluk, napunim bokalić, žene su napekle kolača, s proštenja šećera i alve... Hehe, sitijo sam se one pismice što su dici pivali: Kad sam alvu pravijo nisam... žalijo. Huncuti su bome bili naši stari, a znali su i kast kad digod dođu s proštenja, a nisu kupili šećera potukli se šećerari. Ajd čeljadi zbogom, jevo kupi se banda, sad ćemo vidit ko će koga oduračit.
