Arhiv tekstova
Ne valja radit kako triba
Bać Iva niki dan bijo u varoši i opet jida. Ščim je došo na štaciju, veli mu naj sa crvenom šepom da ajziban na kojemu je tribovo otit, taj dan neće it, a drugi će istom za dva sata. Bać Iva se baš razbisijo, malo ga ni pljenijo ka mu je to reko. A po sata pri toga zvo ga priko telefona. Pita jel ajziban ide kako triba, a vaj ga još nakitijo ko kera što mu samo dosađiva. Veli, vada si pismen, dojdi pa čitaj šta je natrukovano. Kaki si taki nerazuman, ako je išo juče, vada će it i danas! Nako ko da je to njegov privatni telefon, pa ga zvo u vrime ručka, a ne naj, kako je natrukovano, za informacije. Veli da je nekulturan što tako svašta pita, a na štacije lipo natrukovano kad koji ajziban ide. Bać Iva ga poslo di baš i ne triba i trisnijo telefonom, vada vomu uvo otpalo. Jedino još razumijo da će ga prijavit žandarima. A sad, evo, lipo se smije ko friška mlada, ko da se nisu nako oštro protirivali. A vada mu drago i što će sad morat čekat više od dva sata. Svašta bi mu mogo reć, al ni imo volje protirivat se note vrućine. Na ćošu bircuz, astali na sokaku pod bagramićima, pa je sijo i naručijo ladni špricer, veli brže će mu projt vrime, a dobro je i fruštukovo. Zasili tude i štrekari, pa je bilo divana kakoga oš. Gleda ji, sluša, jedni razvezli od pecanja, drugi karte u šake pa po šnapsli. A moru se ljudi i razladit, jedni špricerom, drugi pivom, ko da je Kirbaj, a ne poslen dan. Ni malo jim ni briga što je štreka zarastita, ko bi i noto gledo po vake vrućine. A ni brigader jim nije tude, ošo još jutros u varoš, pa ko zna oće li se i vratit do kraj radnoga vrimena. Vada jim zaboravijo izdat nalog šta taj dan triba radit, pa nisu ni iznašali njeve alate. Jedan od nji, bać Ivin rođa Mata, naručijo još jedam špricer i pivo. »Ujo, vidim da se ništa protirivate sonim našim, mante ga, taj je uvik naodrt, a za svaku sitnicu oće i žandare zvat«, veli, privuče stolac i sidne za njegov astal. »Ta dite, nek zove ako oće, al zvaću i ja njegovoga šefa, pa nek se na njega istresa, a ne none što idu na ajziban«, veli bać Iva i gucne malo iz čaše. »Ta njegovoga šefa je već puno nji zvalo, pa zabadva. Eto, niki dan je svašta naprišivo i jedne žene, nisam je baš puno razumijo, kažu da je iz Engleske. Ko zna jel je je razumijo i on, al je baram reko šta je tijo. Ona iskala knjigu žalbe, do je, al je ni tijo dat klajbas. Radi šta oće, vada ima kogagod gore što ne da na njega, pa mu ni šef ne može ništa«, veli Mata. »A, dite, još kako može. Sićam se ka su ga baš prid vaj zadnji rat primistili u komšiluk. Počo on i kod nji vako ko kod nas, al bome, tamo ljudi sasvim drugači, pa su ga vatali i za gušu i probali izvuč krož naj pendžerčić krož koji jim je izdavo cidulje, a jedamput se u po noćne šihte krenijo i u gaća bižat i tražit žandare. Jedino niko ni zno zašto je bijo u gaća, ka je tribo bit u štrekarckomu i u crvene šepe« veli bać Iva, pa i on zvo jednu.
