Arhiv tekstova

U poljodilstvu je velik nesklad izmed onog šta je čovik uradio i kako se prema njegovom učinku ponela priroda. Nesklad se pokazo katkad na njivi, u po di kojim dilovima ručnog rada naveliko, kad je tribalo više radnika nego koliko ih ima obitelj, na priliku: spremanje plodova litine (ris /ručna žetva/, branje kuruza i sl.) ili kod josaga: ručna muža desetine krava, čupanje perja sa stotinak gusaka i sl., pa da se urade neusklađeni poslovi, pogađali (unajmljivali) su se radnici. U početku razvoja poljodilstva, usluge su nudili: nadničari, napolčari, komencijaši, arendaši, risari, čobani, guljaši i dr. radnici.

Samo su nadničari na jednom mistu radili jedan ili više dana, svi ostali radnici pogađani su za rad na duže vrime, najčešće za godinu dana, a med njima su se samo komencijaši pogađali sa kvartiljom i okućnicom.

Vrimenom su poljodilske mašine i druga pomagala (hranilice, pojilice i sl.) polagano počele odminjivat pogađene radnike pa danas poljodilci jedva da i pogađaju radnu snagu.

 

Veleposidnici i ko-mencijaši

 

Gazde sa stotinak i više lanaca (1 lanac = 7200 m²) zemlje pogođali su komencijaše. U subatičkom ataru bilo je malo veleposidnika, pa i manje komencijaša, zato se o njima manje zna iz pismena, a više iz pripovidanja stariji, jel živi komencijaša danas jedva ima. Najviše i pouzdano sam dozno iz knjige komencijaša veleposidnika Laze Bešlića sa Šare (dio Babapuste tj. Alekse Šantića, nuz bajmački atar), u kojoj su opisana pogađanja tridesetak komencijaša od 1925. do 1936. godine. Saznanje o komencijašima upotpunio sam iz kazivanja Ane Bešlić, ćeri Laze Bešlića, i njegovog komencijaša Mirka Milašinovića, pa i od Marte Varadi-Tumbas Loketić, unuke veleposidnika Lazara Tumbas-Loketić iz Đurđina.

Komencijaš je pogođen za stalni i obično zadana isprikidan poso svakog dana, najčešće na vrime od Đurđeva (23. IV.) do Đurđeva. Za komenciju (cinu posla) je dobio: kvartilj (smještaj) sa obiteljom u gazdinom salašu sa okućnicom¹ i za žito, kuruze u zrnu, novce, mliko, ogriv i dr. Kod gazde je radio o svom kostu (hrani), a prikid posla je izhasniro za se na poso u okućnici i oko salaša. U komenciju je spadala i socijalna briga. Na priliku: Lazo Bešlić je o svom trošku nosio čeljad komencijaša na hetije i vašare u Bajmak. Plaćo je i doktora (ličnika) koji je subatom dolazio u majur i ličio bolesne, a ako su koga ličili u špitalju (bolnici) išlo je na trošak Bešlića i dr.

 

Poso komencijaša

 

Muškarci su radili oko krava muzara i sa teladima, gojili su junad, ranili ranjenike (tovljenike), starili se oko prašenja krmača i dojenja prasica, bili su svinjari i čobani, čikoš je bio trčkaklo (dostavljač na konju) i sl. Žene su radile kao kruvarke, pralje su ručno prale crniž i roljale ga, pomagale u muži krava i dr., a za njev ugovoren rad uvećana je i komencija. Za ritke i obaške poslove plaćeni su u naturi. Poznat je i zdravo ridak slučaj da je komencijaš sa obiteljom živio u svom salašu blizo gazdinog domazluka.

 

Komencijaški salaš

 

Komencijaški salaš je salaš sa više stanova. Bilo je salaša sa šest pa i više stanova za komencijaše u jednoj zgradi, koja je spolja izgledala kao izduženi salaš »na tri zida«. Na izgled komencijaškog salaša oslonio sam se na taki salaš do danas sačuvan u bivšem kaštelju Laze Bešlića na Šari.

Kroz jedan ulaz išlo se u dva stana u »kuću« (predsoblje) sa obaškom kujnom sa špajcom i sobom. Na jednom mistu sridnjeg zida bio je samo jedan odžak za ložišta u šporelju kujne i za peć u sobi, za obadva stana. Svaki stan je isprid vrata imo malu bašču za cviće i malo dalje okućnicu.