Arhiv tekstova

Oko prilaza iz XIX. u XX. vik tu i tamo, a posli I. svickog rata još više, pravili su se salaši »na put leđa«. Njima je lice salaša, sa pridnjim uzdužnim zidovima okrenjeno što više na dolnjak (jug), na kapiju kroz koju se s puta iđe u salaš. Katkad je u takom salašu ulazna kapija s boka ili s leđa, sa gornjaka (sjevera).

Salaši »na put leđa« pravili su se do II. svickog rata. Taki je bio salaš u Đurđinu našeg komšije Stipe Stantića-Svetog, u Kapunji je salaš Bele Stantića-Gustera, u Maloj Bosni na gredi drugog dola bio je Stantić-Šilarov i dr.

Osim salaša »na put leđa« ima i uzdužni salaša u koje se išlo s boka ledine. Ako je salašu ograda s kapijom bila nuz oputinu (spoljni obod kolotraga)  atarskog puta onda je podesnije bilo polagano smotat (skrenit) voz¹ snopova žita, s kuružnom i sl. i udekat ga kroz kapiju u boku ledine. Salašarski domazluk koji se naslanjo na ortački put (zajednički više gazda) u njeg se išlo najčešće kroz ćošu ograde, ritko kad kroz bok ledine.

Ako je salaš bio izmed dva atarska puta u njeg se išlo s onog puta otkaleg se dolazilo bliže salašu ili je put bio bolji, kudan je po blatnjavom vrimenu bilo lakše proć s kolima. Na priliku taki je salaša bilo u Purčarovom šoru pod Naćvinom. Ako su dolazili na salaš iz Naćvina onda su ušli u salaš s pridnje strane, a ako su išli iz varoši u salaš išli su odastrag, iako to baš nisu volili, jel taj ulaz nije na vidiku.

Bilo je salaša, čak šorova salaša, di je atarski put gredom sa gornjaka određivo kudan će se ući u salaše na dolnjak. Taki su bili salaši u Stantić-Dragačini u Đurđinskom šoru: atarski put je s gornjaka, a salaši su okrenjeni čelom ili zakošeni, pa i »na put leđa« na dolnjak prema dolu. Priko puta dola, u tom šoru bio je velik Stantićev šor kojem je atarski put bio po gredi s dolnjaka, a dô (rit) i Stantić Dragačin šor iza leđa na gornjak.

Kad se prođe kroz ravan subatičkog atara, mož vidit da su veliki šorovi: Kujundžićev u Vanteleku, Vojnić Purčarev u Verušiću, Matkovićev u Maloj Bosni, nagusto salaši u velikom Čikerijanskom šoru, Ivandekićevi na dolnjaku dola i oko njeg u Đurđinu od Male stanice do bliže Purgli, Stipićevi od Verušića priko Klise do prtenog puta Orom-Čantavir, velik Stantićev šor i iskomadani Dulićevi šorovi po Đurđinu i toliki drugi najčešće poređani nuz dolove i izmed atarskog puta koji gredom prati dô, svedno dal ga prate s gornjaka ili dolnjaka.

 

Usamljen salaš

 

Usamljeni salaši nabijali su se na svojoj zemlji. Salaši su naritko, daleko jedan od drugog katkad i nikoliko duži (1 duž = ~ 360 m). Dobra strana ovi salaša bila je u tom što gazdi niko nije smeto, nit je on kome smeto, ali mana je bilo više. Ako je tribala kaka pomoć dugo je tribalo ić do najbližeg komšije. Lopovi i dotiranice više su tiskali na usamljene salaše, a i lisice, kopci, švrake i druga divija živina (predatori) pravili su više štete u usamljenom salašu i sl. 

Usamljeni salaš bio je, na priliku, salaš mog pradide Time Sudarevića u Đurđinu, u kojem je rođena moja majka Vita (1876.). Po njezinom pripovidanju zna se da je salaš bio napravljen u prvoj polovici XIX. vika. Majka se dobro sića da su katkad noćom vaške (psi) lajanjom uzbunili čeljad jel su ostile da se kogod mota oko salaša, tiska u njeg. Baćo je imo lovasku pušku. Kogod od muškaraca je izašo u avliju i uvis puko puškom. Friško su vaške ućutile. Pucanj je bio znak nepozvanom nek proba uć u salaš, čeka ga slana patrona. (Patronu ću uskoro opisat u pripovidanju o roglju.)