Arhiv tekstova

U sridini druge polovice XIX. vika nasto je velik zaokret u poljodilskom gospodarenju. U povisnim dešavanjima koji se nisu desili odjedared već razvučeno, njima skoro i ne mož odredit tačan datum kad se trevilo, zato sam ovom zaokretu za početak uzo 16. XI. 1869. g. Te godine je Subatica povezana u mrižu gvozdeni putova, iz Segedina je priko Horgoša prvi put došo ajzliban (vlak) na varošku genciju (željezničku postaju). Ova godina je i za našu varoš povisno važna jel su se vrimenom u njoj ukrižavali gvozdeni putovi zapad-istok/sjever-jug na jugoistoku sridnje Europe. Vrimenom je priko naše varoši napravljena i najkraća veza gvozdenim putovima Crno more-Atlantik i Baltičko more-Egejsko more.

Zemljovidni položaj i gvozdeni putovi pomogli su poljodilcima iz našeg atara da po dobroj cini prodadu suvišnu porteku (robu), osobito žito i živ ali još više ugojen josag. Odaleg su ga friško, za desetak sati, i cigurno odneli u Peštu, Beč i druge usputne gradove. U dosta ti mista bile su velike dernice (klaonice) i mlinovi u kojima su od porteke napravili ranu (hranu, meso i brašno).

Od dobre zarade prodatog suviška raslo je blagostanje poljodilaca, vrimenom su litinu odranjivali na sve većim njivama dobivenim od priorani pustara. Stočari su se počeli okanjivat nomadskog odranjivanja josaga i odranjivat ga u stajama, a ratari se okanjivat adeta odmaranja jedne polovice rodne zemlje¹. Kada su skinili rod litine ostavili da se taj dio zaparloži, a posli su ga jopet hasnirali za sijanje litine. Radi plodoreda sa žitom sadili su kuruze koje su poranili sa josagom, a s njegovom prodajom unovčili i svoj rad. Ovako gazdovanje je velik iskorak u napridniji gospodarski život poljodilaca jel su osim žita prodali svoju porteku koju su oplimenili, povećali joj cinu – uračunali su i svoj rad. Privatili su do danas poštivan nauk da je u gospodarenju najneunosnije prodavat sirovinu, a najunosnije što više oplimenjen proizvod.

Zaokret u poljodilstvu potaklo je više novi fabrika poljodilski mašina. Od zanatnika su pravili bolje, više i jeptinije poljodilske mašine (sijačice, kosačice, vršalice...) i drugi sermaj (oprema, pomagala). Od oko sridine XIX. vika vučnim (zaprežnim) sijačicama, i drugim sermajom, potakli su sijanje strni žitarica za kratko vrime i na velikim njivama. Sa njim su najpovoljnijim sklopom (gustoćom) zrna žitarica udvostručili/utrostručili rod naspram sijanja omaškom (ručno). Umisto 3-5 mtc. (mtc = 100 kg.) po lancu (7200 m²) ratari su jedno na drugo (u prosjeku) požnjeli rod od 10 do 15 mtc. po lancu.

Taj prvi iskorak u sve više sijanja strni žitarica, na njivama od desetine pa i stotine lanaca, ne bi bio moguć brez vučne kosačice za strna žita i vršalica tiranjem (pogonom) na jarganj (naprava za pogon koju su okrećali konji) i posli parnom mašinom i saugas-motorom.

Niz poljodilski mašina, usklađenog učinka potako je sijanje žita na njivama od desetak pa i na stotine lanaca, kojeg su za zdravo kratko vrime u najpovoljnijem  roku posijali, pokosili i spremili za vršenje.

Sijanjem više žita (pšenice) rad plodoreda sijali su i više drugi žitarica i krme, koje su poranili sa josagom.

Gospodarski ojačani poljodilci su potakli i nagli razvoj naše varoši, jel su plaćali najviše novaca u porciju (porez). Tragovi tog naglog rasta vide se i danas. Napravljena je muzička škula, kazalište, gencija (željeznička stanica), željeznička direkcija posli i štamparija, ranžirna teretna gencija (posli bečke i peštanske najvažnija i najveća u Austro-Ugarskoj), a friško posli nji struja, telefon, telegraf, velik špitalj (bolnica), plinara, tramvaj do Palića, poljodilska škula na Paliću i salašarske i druge škule, Kerska i  Senćanska crkva, Kalvarija, flasterovani su važniji sokaci kameninom (žutom cigljom) i dr.

Do 1910. subatički atar išaran je gvozdenim putom u sedam pravaca, pa je i najdaljem salašu najbliža gencija, sa utovarnom rampom za ranjenike (tovljenike), bila na manje od 4-5 km.