Arhiv tekstova

Iako nema dva ista salaša, ali i onda izmed nikoliko približno jednaki, mož se ugledat na jednog od najstariji, koji je najočuvaniji, kao na polog razvoja salaša. Zato sam se med četri već spominjana salaša, ugledo na salaš Tomice Vojnić Mijatovog, jel on ima najviše zajedničkog, približno jednakog po svemu s najstarijim salašima. Dok je još taj salaš bio na nogama (čitav), proučio sam ga i opiso.

Od iskona živi u ljudima želja da naprave čeljacku nastambu po želji, koja će njim bit najpodesnija. Zabadavad se još i danas želi da salaš bude što jeptiniji, ali i što podesniji za život. Kako te dvi želje ne iđu pod ruku jedna s drugom, još nije napravljen salaš koji bi zadovoljio ljude za duže vrime. Zato u novijim salašima još i danas mož nać šta je u njima dodavano ili priopravljeno za boljitak od onog u starijim salašima. To se uočava i na salašima »na dva zida«, koji su u tušta čemu bolji, podesniji za život od salaša prija nji.

 

Dograđivanje starijeg salaša

 

Starijim salašima danas možmo zabavit da su bili niski, tisni, mračni i u više čemu oskudni. No, i te falinge su boljitak naspram onog šta su imale zemunice.

Narod je u ovom kraju živnio čim su ga zauvik Turci napuštili, pa su pristali ovamo upadat i zulumćarit. Počeli su napuštat zemunice i zaživit drugačijim, boljim životom na salašu. Tu njim je pružena prilika za odranjivanje više feli zeleniša i više feli pileža, a to su izhasnirali kako su znali. Stečene blagodati, veći izbor čime će se ranit, potakli su ih i da se drugačije rane (jedu) neg kako su se ránili u zemunicama.

Nuz odlazak Turaka život su njim uveliko prominile hetije (u naseljima nediljni pijačni dani). Na njima se kupio narod i iz drugi pustara, mišali se ljudi, trgovali su za novac pa i trampu, razminjivali visti, upoznavali noviteti. Poljodilci su suvišno blago (josag), kožice, vunu, sir i dr. unovčili ili trampili. Zanatnici su pravili porteku (proizvode) nužnu narodu. Na priliku: prve ručne vršalice i sijačice i dr., u prvoj polovici XIX. vika najprija su pravili zanatnici, a posli fabrikanti.

U to vrime u našem kraju počela se prodavat čamovina, smreka i lipa, iz šuma Karpata, doneti nizvodno do nas na splavovima Tisom do pilana u Segedinu i Senti. Čamovinom i smrekom, donekle i lipom,  koji nema u našem kraju, mogle su se napravit veće zgrade. Trupac jelovine mogo je izdat slime iz jednog komada, dugačko čak i dvadesetak meteri, na četri ćoše, jednaki mira na obadva kraja. (Na »popinom salašu na tri zida« kod tri ante atara Bajmak-Babapusta (A. Šantić)-Pačir, izmirili smo slime iz jednog kom. 1600x40x30 cm. Još duže slime vidio sam na današnjem velikom salašu Nikole Stipića na Verušiću. (Drvesla jele vidio sam u šumama Tatre.)

Nakalamljena kujna

 

Veliki zaokret u načinu života i iskorak u bolje potakli su poljodilce i na prominu ráne. Za spremanje ila iz više feli zeleniša i mesa, tribalo je više sudi (posuđa) i mista od onog u pododžaku. Uočena falinga potakla ih je da naprave obašku kujnu. Skontali su da će bit najbolje ako je nakalame (nadograde) na zid čeljacke sobe kod ulaza u salaš.

Tri zida kujne sastavili su s nabijanicom, unutrašnje mire oko 2 m(š) x 3 m(d) x 2m(v). Zid kujne prema avliji je malko niži, s njim i tavanica, jel krov pokriven cripom mora imat pad barem 45º. Da unutri ostane nužna visina ukopali su je za dvi basamage (hamade 40 cm.). U zidu su napravili pendžer. Kod ulaza s live strane saziđali su šporelj, brez plevane (limene) lerne koje onda još nisu pravili. Malo dalje od šporelja namistili su astal i stoc ili hokedle.

Iako je kujna mala u njoj je doteklo mista za policu sa više sudi. O zid su obisili siniju (daska za razvijanje tista) sa oklagijom, okrugli škipić za zakuvavanje manje tista, vajlinge i velike laboške. Sve što se onda hasniralo za spremanje i kuvanje ráne bilo je na jednom mistu i nadovat ruke. To je pomoglo da se s poslom lakše i brže izađe nakraj.