Arhiv tekstova

Za konje, marvu i svinje pravile su se obaške zemunice, lagunice najčešće što bliže paši ili mlaki dola. Lagunice su ukopane u padine strmine grede prema ravni doljače. Sprid(a) je ispust dilomice natkriven obično trščanim krovom na dvi vode. Josag se u nju sklanjo od ladnoće, sniga, kiše i jake žege. U njoj su bile i jasle za zrnatu ranu (hranu) i piću (kabastu hranu). Lagunice su salašari imali još i početkom XX. vika, a po di koja zapuštena sačuvana je i do posli II. svickog rata.

Ako su konji i marva zimovali u lagunici, svezani su za jasle, a sa spoljašnje strane su zakriljeni uvis naslaganim đubretom, sa otvorom za ulaz. Valjda se po ugledu na lagunice još i danas mogu vidit u korlatu staje za zimovanje marve na salašima sa manjkavim mistom u volarici (na priliku: salaš Jakova Vojnića Purčara na Verušiću). Kadgod su u takoj staji najviše zimovali podolci (rasa goveda), u tridesetim godinama na salašu Đene Stantića Šilara u Maloj Bosni, a danas tih staja je na više salaša za junice, krave koje su zasušile (ne muzu se) i najviše za bičiće koji se goje (tove).

Etnolog Valéria Beszédes svidoči da je početkom osamdeseti godina XX. vika na salašima đurđinske pustare vidila ovake staje. (v. Beszédes V. - Emberek és otthonok, Életjel - 1994.).

Đurđinar Veco Jaramazović pokazo mi je mista di su u Đurđinu, bile lagunice koji se on sića iz svog ditinjstva, a 90-ih godina XX. vika bile su još u životu. Jedna je bila na njevom salašu, a druga na salašu Jose Tumbasa Loketića. Ova, potonja, bila je u Đurđinu blizo Purgle kod Mukićeve škule, a malo dalje od nje bila je i Jaramazovićeva lagunica. Salaš njim je bio dobrim dalje, pa da ne tiraje marvu tamo-vamo, za nju su ukopali lagunicu, vatrom opalili stranice, umazali mazom i napravili staju – volaricu s korlatom. Tamo di nije bilo jasala, nuz zid je iskopan uski jarak dubok oko po metera, koji je marvu držo dalje od stranica i čuvo da ih marva rogovima ne izgrebe. Nuz lagunicu je iskopan bunar s đermom i dugačkim alovom iskopanim (izdubljenim) iz debla jablana.

Ovce se nisu držale u lagunicama. Za nji su napravili s tri strane trskom ograđene i pokrivene šupe s korlatom blizo zemunice. Ovcama je zimi najvažnije da su zakriljene od padavina i vitra s gornjaka, a da otpočivaje i jagnje se na suvoj stelji.

Od krupnog josaga najmanje su odranjivali svinje, koji su bili zatvoreni noćom i kad je napado snig. Lagunica za nji bila je mala, a zimi dobro zakriljena od padavina i ladnoće.

Ima di se za josag pravila šupa od drveni okrugljača ograđena korlatom i pokrivena trskom. Većinom su stranice šupe ogradili trskom, a da je živina na ošteti i izađe napolje, trska se iznutra opkopavala uskim jarkom dubokim oko dva ašova (oko 50 cm.).

 

Putrija

 

Putrija je čeljacka nastamba, karika u lancu od zemunice do salaša. Ona je bila dilom ukopana u zemlju, oko podrug metera. Jama je bila udešena kao zemunica, a nad zemljom je počela nalikovat zgradi. Jama je bila nadziđana zidićom od najmanje pet-šest redi cigalja na zemlji, ali s temeljom u zemlji. U krovu su gredice pričvršćene na vinčanice na zidićima, a na nji su se namistili rogovi koji su se sastavljali s krajovima gredica namišćeni popriko na vinčanice. Gredice su odozdol bile potpačene na više mista ukopanim stupovima. Rogovi su med sobom povezani pajantama, digdi pokriveni trskom kao tavanac i ukoso žiokama priko koji je pokrov od dvovodne trske. Posnopica (trska) za rogove i pajante svezivala se pletenicama od rogoze ili dračove like (nit iz vezivnog sloja kore sa stablom). Strija je natkurila zid oko po metera.

Zabati na putriji bili su od trske, s obadvi strane umazani blatom, a katkad i iziđani od valjaka ili cigalja. Vrata su umišćena u pročelju, ragasto je od otesani drveni okrugljača, dok je krilo vrata bilo od dasaka. Caklo, uokvireno u drvenu ramu umećano je u začeljni zabat i ta pendžerica pružala je unutra oskudno svitlo. U putrijama je bilo više komocije, pa su nuz čeljacku odaju počeli pravit i staje za domaću živinu, ali s obaškim ulazom, s druge strane od ulaza u čeljacku odaju (v. Beszédes V. - Emberek és otthonok, Életjel - 1994.).