Arhiv tekstova

Pri­mer pro­pa­da­nja rad zaj­ma

N.N. je na petnasetak kilometeri od varoši imo gazdaluk oko 120 lanaca (lanac = 7.200 m2) zemlje u jednom komadu, s obaškim većim i manjim salašom. Zemlja mu je udarala u poveći komad dola iz kojeg je imo hasne od trske i sina, koju su naši stari često isticali: »Do (vodotok obraso trskom) plaća porciju (porez) », od njeg je toliko hasne koliki je dio el cila godišnja porcija na zemlju.
    Kad se zaratilo u I. svitskom ratu i N. N. je narukovo (pozvan u vojsku), odneli su ga na front di mu se u Galiciji izgubio trag (Galicea, misto u dolini reke Olt u Rumuniji, di je poginilo, ranjeno el zarobljeno tušta Subačana, austro-ugarski soldata /vojnika/, od koji su se niki iz ruskog zarobljeništva, većinom iz Sibira, vraćali u godinama posli rata, a znam za Bajmačanina koji se vratio 1941.)
POTPIS NA NEPOZNATO: Na suprugu je pao teret da sa četvoro dice, najstariji sin 9 godina, vodi taj velik gazdaluk, al joj to nije išlo od ruke, nije bila vična vođenju velikog gazdaluka. S prolića 1916. godine je zapala u nevolju, saranila je mater, tribala je plaćat i nadničare za kopanje kuruza, nuz to ošacovali (od oka ocinili) su joj da će morat kupovat ranu za nasporen josag (blago) jel su joj lanjski kuruzi slabije rodili. Za sve izdatke koje je imala i koji su je čekali, nije imala dosta novaca, a nije tila prodavat josag do petrovačkog (sv. Petar i Pavao, 29. VI.) el jesenskog vašara, nit je ko od poznati el iz roda imo novaca da joj uzajmi. Raspitivala se di bi mogla dobit novaca na zajam, imala je iz čeg vratit, žito je »na nogama« (nepokošeno) obećavalo dobar rod.
    Neuka i u vođenje domazluka neupućena žena, raspitivala se kako bi mogla doć do novaca. Kogod je ženu svitovo da ode kod trgovca koji njim je godinama kupovo žito i da od njeg proba iskat unaprid novaca za žito koje će mu prodat kad ga ovrše. Žena je poslušala svitovanje, očla je i izjadala se trgovcu, a ovaj je kazo da nema novaca, al da će s njom otić u banku di će novce dobit na papir. Tako je bilo, u banki je ona potpisala kojekake (razne) papire, dobila novce, poplaćala nadničare, kupila dosta rane za josag, potrošila je novce.
    Došlo je vrime risa (žetve), risari (žeteoci) su uveliko radili. U to vrime su joj odjedared iz varoši na fijakeru banila dva gospodina i, kako mi je pripovido njezin sin, onda devetogodišnjak, počeli su madžarat, pa nije razumio šta su sve mrsili (nerazgovitno divanili). Mama je počela plakat, pravdat se da nema novaca dok ne ovrše, valjda vide da sad rade ris. Šta su joj sve kazali sin nije razumio, al je posli kad je odrasto, svatio da gospoda nisu tila ni da čuju da dug vrati kad ovrše, već oma, jel će joj zemlju prodat na doboš (na licitaciji.)
VRIME NAPLATE: Tako je i bilo. Posli nikoliko dana iz varoši su došla gospoda i još niki ljudi s njima i počeli su med sobom madžarat, a bio je i jedan koji je tolmačio. Obavili su dražbu. Kad mi je sin ovo pripovido dobro se sićo da mu je mama plakala, al to ništa nije pomoglo. Prodali su njim veći salaš i velik komad zemlje, (cigurno jeptinije neg koliko vridi) a kad su uzeli dug i poplaćali sav trošak dali su joj još i novaca. Sin se sića iz pripovidanja da niko blizo nije imo na prodaj zemlje, pa su se novci vrimenom istopili.
    Žena je dobila befel (naređenje) da se oma moradu odselit sa salaša s kojim su izgubili oko 90 lanaca zemlje. Odselili su se na manji salaš, kojeg je posli sin naslidio, u kojem mi je prija tridesetak godina ovo ispripovido. (Minica na 90 dana je dospila na naplatu u risu, u srpnju, a žito su ovrli u kolovozu, za koje je novce mogla dobit u najpre u srid tog miseca, prim. A. S.)
Na dražbi prodatu zemlju sa salašom kupio je od bankara, cigurno po pravoj cini, čovik čiji je sin još i 1998. g. živio u njemu.
    N. N. se iz ruskog zarobljeništva vratio 1921. g., na salašu je zateko drugog gazdu i od njeg dozno šta se desilo. Nastavio je da živi sa obitelji na manjem salašu, a do kraja života, do 1931. g., steko je oko dvadesetak lanaca zemlje.
    Nauk na kraju ove pripovitke: supruga N. N. nije propala zato što je potpisala vekslu, već zato što nije znala šta potpisuje. Bankar je zakonski gledano čist (pošten), al je škulski primer nepoštenja, jel je neukost žene izhasniro da joj se dočepa dila domazluka. Naši stari su ovako i ovom nalik napoštenje ispratili izrekom: »Oteto – prokleto!«
****
    Još kad sam bio dite čudno mi je bilo da se u jednom šoru (niz salaša) samo jedna obitelj piše (ima prizime) drugačije. Kad su pito didu zašto se samo taj čovik drugačije piše, dida mi je ispripovido zašto. Dobrim prid I. svitski rat taj je čovik imo domazluk s oko 600 lanaca (1 lanac = 7.200 m2) zemlje u više komada. U vrime oko I. svitskog rata je odjedared propo, na doboš su mu prodali svu zemlju, bio je kezeš (žirant) na veksli. Možda su mu ostavili koji lanac zemlje – da »ima kruva«. Njegov sin je ostatak života provo s obiteljom ko mijandžija ispod (blizo) varoši. Domazluk mu je kupio čovik s drugačijim prizimenom od čeljadi iz šora.
    Dida mi je i onda, ko zna koji put, izustio nauk: »Triba se klonit potpisivanja veksle, jel ćeš propast!«
    Izabro sam ova dva od više primera propasti, za koje znam, rad potpisa na veksli.
g