Arhiv tekstova

Šaranje jaja

Na Veliku subatu ženski svit se nuz spremanje rane bavi i šaranjem jaja kojima će darivat polivače na Vodeni ponediljak (drugi dan Uskrsa.)
    Po starovinskom adetu i danas šaraju jaja za Uskrs, a med njima je najviše crveni el su većinom s crvenenim šarama, koje podsićaju na Isusovu krv, koju je prolio da otkupi grije čovičanstva.
    Kadgod su žene šarale, farbale jaja: varzilom, bojom koju su dobili od skuvanog korena biljke štavolj (lat. Rumex crispus) od koje je lupinja jajeta ostala lilava (ljubičasta), a u novije vrime štavolj su odminili u vodi rastopljenim srcom mastiljavog plajbasa (olovke). Kad su počeli pravit kojekake (razne) boje za farbanje jaja i nju su zvali varzilo. Vodom skuvani listova mladog žita lupinju (ljusku) su ufarbali na zeleno, a od skuvane biljke mličike (lat. Euphorbia cyparissias) lupinja je bila žuta. Blido duvansku (mrku) boju su dobili kad su jaje skuvali u lukovini (ljuskura /omot/ crnog luka). Kad su prija šaranja na lipunju jajeta pripušili list ditelne el koje druge biljke el nakapali vosak i oblikovali ga, zamočili u boju, dobili su šaru po želji.
    Naspram starovinskog šaranja jaja u novije vrime prave kojekake boje za tu naminu, nalipnice, šare i sl. pa čeljade mož da našara jaje po urođenom daru.
ZAŠTO ŠARAJU JAJA: U našoj okolici arheolozi su našli i šarena jaja od tica, pa i od gline u grobnicama Sarmata, Avara i drugi naroda koji su ode davno živili. Niki narodi su jaja mećali u rake dice i mladića kojima je ono bilo znak uskrsnuća, ponovnog dolaska na život.
    Jaja su posebice cinili i drugi narodi, skoro u svim civilizacijama. Većina nji su svaćali da je: život nasto iz jajeta; da je jaje biće u zametku; da je ono znak obnove prirode; da je i znak rađanja; da uskrsnuće posli smrti nije rađanje već povratak; itd. Kod niki naroda zemljano jaje je u grobnicama bio simbol uskrsnuća.
Stari Egipćani su virovali da je svit posto tako da je visok brig izronio iz vode, a na njegovom je vrvu bilo veliko jaje iz kojeg je posto svit. Od pamtivika su ljudi kadgod jaje štovali ko izvor života, da je u njem nasto život, možda već i zato jel najveći dio živine (životinja) na svit dolazi iz jajeta: sve tice, bube i skoro sve ribe.
    Kadgod su bunjevačke reduše za Uskrs i za Božić u srid pletenog kolača metnili skuvano jaje i zajedno ga ispekli s kolačom. Bilo je i takog da su žene iz tista za kolač ispleli pletenicu ko za lakumić (pleten kolačić), u sridinu metnili skuvano jaje i ispekli ga zajedno s tistom i tako poili.
VODENI PONEDILJAK: Polivanje ženskog svita na Vodeni ponediljak ima nikoliko oblika. Po jednom su kadgod švigarci (momčići) išli u rod el komšiluk di su vodom iz lončića po kosi polili njev par, njeve vršnjakinje. Posli polivanja divojčice su polivače ponudili sitnim tistom, dali njim da izaberu šareno jaje, a u novije vrime i narandžu.
    Momci i mladi oženjeni ljudi čim su se probudili najpre su polili ženske u kući, najčešće još u krevetu, pazili su da najpre poliju svoju viđeniju žensku čeljad. Tog dana kapija divojačkog salaša el kuće je bila širom otvorena, da se zna da su polivači dobro došli, a kad su su došli ukućani su ji dočekali u avliji da pokažu kako su njim radi. Kadgod su momci divojku doveli do bunara i tamo je čistom vodom polili, po glavi pa i po gornjem dilu tila, pa se posli takog polivanja divojka morala prisvuć. Rad tog su na srid avlije razvukli štrangu (uže) za sušenje košulja (rublja) na koju je divojka obisila mokro ruvo, a po tom koliko se ruva suši vidilo se i koliko je divojka imala polivača. Što se više mokrog ruva sušilo divojka je bila tim dičnija.
    Posli polivanja divojke su polivače ponudile šarenim jajetom po izboru, u novije vrime narandžom al od davnina i vinom. Kad su se momci nakanili da će otić divojke su ji okitili jacintom (zumbulom) i narcisom, lipim i mrišljavim prolićnim cvićom, koji procvita u ovo vrime. Tog dana što se više razdanjivalo bilo je sve više veseli polivača.
    Kadgod su na Voden ponediljak uveče pravili bal, na kojeg su došli i polivači, a što je momak bio više okićen cvićom tim je bio viđeniji. Zna se i za adet da se izmed dva svitska rata u okolnim selima mijandžije pravile igranku na Cvitnu nedilju, iako rad korizme nije red, al ako je divojka došla u bal bio je znak da će rado primit polivače, a ako divojka u njeg nije došla bio je znak da ji rad bilo čeg neće primit, jel je možda kajala (žalila za blisko umrlim) el je bila zapijena (zaručena.)
    Do danas je sačuvan adet da se dica posli polivanja tucaju šarenim jajima. Ovo je starovinski adet slovenski naroda kad su se muškarci med sobom bratili, sklapali prijateljstvo. Tom su prilikom odmiravali snagu, a da jedan drugog na povride smislili su da to obave tucanjem kuvani jaja. Pobidnik je onaj čije jaje ostane čitavo, a krajnji ishod takog dvoboja je da su jaje poili. Plimeniti dvoboj, nema šta.
* * * * *
    Još i danas, na početku trećeg milenija, u Krakovu važi zakon da je zabranjeno farbanje i šaranje uskršnji jaja, od 28. ožuljka 1915. godine. Tim zakonom stanovnicima Krakova nije slobodno farbat el prodavat Uskršnja jaja, rad velike nestašice rane, pa su jaja držali da su luksuzna roba.
    Danas stanovnici Krakova farbaju i šaraju uskršnja jaja brez bojazni da ćet bit kaštigovani (kažnjeni).
g