Arhiv tekstova

Uzajmljivanje novaca

Nisu svi ljudi jednako nadareni, naši su stari često tirali (ponavljali): »Nije svako jednakom kašikom vadio iz zdile mudrosti«, tako nisu ni jednako spritni el znalci u gazdovanju. Bilo je i zemljodilaca koji su se privarili u šaco-vanju (ocini od oka) izmed potribe i onog koliko imaju, pa su alvatnije (komotnije) trošili novce el ranu za živinu. Ko nije znao unaprid dobro izračunat pa od veliki novaca: od prodatog josaga, ukljukani gusaka el ranjenika nije metnio na stranu da mu dotekne za sijanje i odranjivanja prolićni usiva, recimo nadničarima za kopanje kuruza, taj je lako zapo u nevolju i ni mu je priostalo ništa drugo neg ište novaca na zajam.
    Naši ljudi su ritko uzajmljivali novce jedni drugima, jel većina i nije imala tušta gotovine, bogatstvo njim je bilo najviše u josagu i usivima. Kad su bili u velikoj nuždi za novcima, najčešće su ji uzajmljivali od trgovca naveliko el bankara, oni su uvik imali i dobro znali baratat s novcima. Salašari su većinom trgovcima naveliko prodavali ranjenike (tovljenike), ukljukane (utovljene) guske, perje i višak pileža (peradi), a najviše žito posli vršidbe. Takoreć svako je imo svog trgovca el mlinara, godinama je s njim radio, naviko se na njeg, jel su svi oni manje više plaćali skoro u paru istu cinu.
DOBRO UPUĆENI: Zemljodilci su jedni drugima samo na vašarima prodavali višak krupne živine, najviše marve, a katkad ždribe el izrađenog konja i po di koju ovcu. Prasice nisu prodavali, nji su uranili (utovili), a i kad se trevilo da su krmače naprasile više prasica neg koliko će mu doteć rane, dotični se dao na glas i prodo ji salašaru koji se bavio naveliko gojenjem (tovljenjem) ranjenika.
    Zemljodilci su većinom dobro bili upućeni u svoj poso, znali su baratat i s novcima koji su njim prolazili kroz ruke, al nisu bili upućeni u njima zamršeno baratanje s tušta novaca, s kakima su baratali trgovci naveliko i bankari. U toj razliki (ne)znanja zemljodilci su katkad rđavo prošli kad su uzajmljivali novce, o tom se na veliko pripovidalo, zato su se i klonili uzimanja zajma od taki ljudi. Naučili su da u tom poslu nema milosti.
ZEMLJODILCI I NOVCI: Naši stari su zdravo pazili na buđelar (novčanik), da ga ne isprazne. Starali su se da u njemu bude makar toliko novaca da mogu izać na kraj s kakom nenadanom i naglom potribom: smrt u obitelji, čast (svatovi), katkad i štajer (porez na nasliđe), ako se satare (dotraje) štogod od sermaja (oprema zemljodilaca) brez kojeg ne mož bit el kaka druga potriba. Nikad se nisu falili koliko imadu novaca. O svojim novcima prid svitom nisu pripovidali, od stari su naučili da novce triba strogo čuvat, pa i sakrivat, ne bil doznali bećari i kojekake dotiranice (skitnice) koji se kadgod nisu glibili (ustručavali) da na silu orobe čovika. Novce su najviše čuvali jel se unaprid nikad ne zna kako će ponet (rodit) litina, pa ako ona omane, da mogu kako-tako priživit do slidećeg roda.
ZAJAM NOVACA: Trgovac naveliko, a još više bankar jedva je čeko da mu kogod ište novaca na zajam, jel mu je iz tog »gospodskog« posla hasna bila kamata. Dešavalo se s prolića da je koji zemljodilac zapo kaku nevolju, ni mu je doteklo novaca da poplaća sve već spominjane prolićne potribe. Veće novce nije mogo uzajmit od salašara, oni su većinom bili knap (oskudni) s novcima, a ko ji je i imo nerado ji davo na zajam. Potribitom za novce nije priostalo ništa drugo već da se obrati svom trgovcu naveliko koji mu je pomogo, al najčešće ga uputio na bankara koji radi samo s novcima.
    Zemljodilcima su lako uzajmili novce, jel su zemljom, litinom na njoj i josagom bili cigurni da će dug vratit na vrime, a ako se to ne desi, virovnik će imat otkaleg da ga naplati. Ko na priliku: osridnjem gazdi s pedesetak lanaca zemlje kad je tribalo manje novaca katkad je uzajmio i njegov trgovac, al kad su kome tribali veći novci, recimo koliko vridi pet-šest pa i više lanaca zemlje, onda se takog zajma privatio samo bankar.
    Kod većeg zajma virovnik el njegov prokator (odvitnik) je najpre u grunbuhu (zemljišnici, zemljišno-knjižni sud) provirio jel je dužnikova zemlja brez tereta, da nije intabulirana. Kad se uvirio da je zemlja brez tereta, s dužnikom je udivanio zajam: koliko novaca, kamatu i dan vraćanja. Da bi se ociguro da će mu dužnik novce vratit na vrime, virovnik je obično u zalog zahtivo da mu dužnik potpiše vekslu (minicu) i da mu za zajam intabulira svu el dio zemlje, dobrim više neg zajam, da vridnost zemlje i salaša alvatno pokrije dug i troškove, ako dođe do prinudne naplate. g