Arhiv tekstova

Goran Karan počinje se baviti glazbom početkom 80-tih godina, u grupama »Epicentar«, »Deveti krug« i »Big Blue«, a 1999. godine, objavljuje svoj prvi solo album »Kao da te ne volim«, koji je rezultat suradnje s proslavljenim splitskim skladateljem Zdenkom Runjićem. Ploča je bila najprodavanija te godine u Hrvatskoj i postala je platinasta. Njegova je karijera od tada u neprekidnom usponu.

HR: Osvojio si brojne nagrade na glazbenim festivalima. Koliko gode te nagrade i jesu li  poticaj za tvoj rad?

To ti završi kod moje matere u kući, a 31 godinu sam ima kad sam dobio prvo misto za debitanta na Splitskom festivalu. Al, nije ti do tebe to sve skupa. Što se tiče staklarije, drvenarije i kamena koje dobiješ kao nagradu, to završi sve u moje matere. Obično meni bude tako da kad dobijem neku nagradu, budem umoran, onda sutra ujutro kad moraš u sedam sati ić nešto odradit, tako da nije nekakvih zvjezdanih momenata s te strane bilo. Mislim, lipo je dobit nagradu  zato što je natjecanje i kad si već doša, bolje je da dobiješ nagradu, nego da ne dobiješ, ali zaistinu, bolje ti je bit drugi kad trebaš bit prvi, nego prvi kad trebaš bit drugi, jer te ljudi zapamte – »A vidi ovoga šta je sad pozicija, kako sad ovo, razumiš, do juče je bija narodni čovik, danas jesi vidija. Prodano meso.« 

Ima zlatni ploča, ima svega, al ti moram reć da su me firme zaboravile, za dva CD-a mi nisu ništa davale, što se tiče tiraža nešto sam i dobio, a šta će ti to, te zlatne ploče. Kažem, da imaš kancelariju, pa je to onda lipo, okačit na zid, a na kraju krajeva ono stvarno što je  dobro je kad ti ljudi dođu na koncert i kad oće čut tu pismu neku što si ti otpiva, a prije tog možemo na balun, poslije toga možemo na piće i sve skupa, kako da kažem, u Splitu se krećem s kesama u rukama i u Splitu sam pivač samo kad pivam, razumiš. I, inače sam pivač samo kad pivam, inače sam šofer, otac u pokušaju i tako dalje.

HR: Je li bilo više momenata u tvom životu, kao u pjesmi Nene Belana »Stojin na kantunu«?

Kantun ti je kut, ugao, to znači da vidiš i tamo i ovamo, a glava u balunu, to znači da ga boli glava, živci, južina, meteopatija, problemi. Oće to tako češće, znaš to sigurno i ti.

HR: Kakva su iskustva iz teatra Ronacher, gdje si nastupao u glavnoj muškoj ulozi u mjuziklu »Rock it«? 

To je bila bečka produkcija sastavljena od osam najpopularnijih mjuzikla od kraja 60-ih godina naovamo. Znaš ono: »Jesus Christ Superstar«, »Hair«, »Tommy«, »Grease« itd., po pet najpopularnijih pjesama iz tih mjuzikla i kako sam ja urlika tenora, tako sam tamo piva te pisme iz »Kose« i »Briljantina«, al ipak sam ja više tip iz šezdesetih godina, a ovi za pedesetu, triba bit ono – oskar u malome. Meni objašnjava engleski koreograf, a ja sam doša, što je najgore od svega, misec dana da su već svi vježbali. Sad, ono stojiš ka mali Mujo sa strane i svi svoje znaju, a ja nešta znam, a nešto pojma nemam što prvi put vidin, uz to moram vodit računa o pivanju. Ma dobro ti to pivaš, al malo moraš vodit računa o tome, malo se kreći, miči se malo, objašnjava koreograf. I sad krenem neke pokrete, »Briljantin« je to bio i ja nešto pivam, ama ne, ne, govore ovi, nije mi bilo lako. 

Ima sam jedanaest predstava tamo. Bila je to već 1998. godina, kad sam ja dobrano ugazio u suradnju s pokojnim Zdenkom Runjićem, meni je to najdraži autor i mislim da je najbolji autor naše popularne glazbe i on je napisa »Lipa si lipa«, »Splitsku serenadu«. Lipo je pivat mjuzikl i Bog mi je ispunija tu želju, ali je to malo slijepa ulica, zato što pivaš te stvari i ako nisi donio prvi tu ulogu onda si 150. put Isus, 800. put Berger, a ovako dobiješ pismu po kojoj ljudi baš tebe poznaju. »Lipa si lipa« je bila ime i prezime – Goran Karan i to je to. S time da sam ja ranije bija malo kosatiji. 

HR: Svirao si i kao ulični svirač. Je li vrijedilo to iskustvo?

Svira sam na ulici, po litnjim baštama, kafićima, u rock bandovima, prošla se cila ta putanja. Eto, ima sam trideset i jednu godinu kad sam dobija prvu nagradu za najboljeg debitanta na Splitskom festivalu i to već kad imaš 31 godinu, nešto bi triba više znat o životu, da nisi ti baš tako velika faca i da nije to sve skupa ni tvoja zasluga. Tako da  mora se sklopit dobra pisma u svakom svom segmentu i ti moraš bit – ono na mistu, i publika mora reć to mi se slaže i slika i ton i OK. Karane, proša si. 

HR: Suradnja sa splitskim skladateljem Zdenkom Runjićem pokazala se veoma uspješnom. Koliko je on utjecao na tvoje glazbeno formiranje?

 

Ja sam ima »Big Blue« rock band i imali smo tri hita i sve to skupa doduše i nije bio pravi posa i išao sam u Hamburg i tamo sam svira na ulici i doša do ugovora s jednom ekipom. Prvi  posa su bile neke reklamne pisme i tako to. Počeo sam snimat ploču na engleskom jeziku, međutim, tad sam počeo to sa Zdenkom, a ima sam sriću da sam stvarno volija njegove pisme. Znao sam 35 pisama njegovih u glavu odsvirat. On ima kuću u Baškoj Vodi di se odmara nakon naporne radne godine kad se završi njegov festival, onda bi otiša tamo sa ženom i s malom i došla bi njegova familija. Jednom je doša kod njega Tonči Huljić sa ženom i s familijom i kaže – sad poslušaj ga, a od svih tih dana sam baš sinoć piva do kasno i promuka. Aj zapivaj nešto. Kažu ajd nešto naše i krenem »Ćale moj«. Otpiva sam to jedva jedvice četiri-pet harmonija i završi slavno u C-duru, otpiva sam to tako jedva jedvice, i čuo aplauz. Eto, na kraju smo snimili tri ploče i mjuzikl. Ima sam priliku pivat njegovi šezdesetak pisama, to je svjetski rekord. Učija san od njega.

HR: Bio si na brojnim turnejama u inozemstvu. Kolike su šanse za značajniji uspjeh naših autora u inozemstvu? Primjerice, tvoj album »Vagabundo« izdan je u izvornoj verziji u Turskoj, a skladba »Stay with me« zauzimala je prva mjesta na turskim top ljestvicama.

Pivači imaju manju šansu za uspjeh, a autori više. Autorstvo nije vezano direktno uz jezik. Nađe se neki sposoban čovik koji će tu glazbu oživit na jeziku koji je zadan tu. Govorka se i jedna je od pouzdanijih glasina da je Ivo Robić napisa »Strangers in the night«. Nije se on potpisa iz razloga koji su bili poslovne prirode, a ta je pjesma bila najveći hit Franka Sinatre u njegovoj karijeri, koja je bila protkana s puno pisama. Pokojni Đorđe Novković je ima »Nono nono, dobri moj nono«, taj stari hit. Zdenkove pisme su se pivale okolo, tako da u principu se može, al tribaju se sklopit toliko faktora da je to zastrašujuće. Radiš, radiš pa jednog dana bude, ili ne bude. Tako ti je to.

HR: Slušaš li etno-glazbu?

Vidi, slavonska tamburica sigurno pa već ima svoje misto u svitu, kako ne. Ako ja mogu slušat  Cesaria Evoru sa Zelenortskih otoka, iako baš ne razumijem portugalski, pa još ako ćeš asove  Stefanovskog i Tadića s fenomenalnom muzikom makedonskom, može se onda slušat i ta slavonska tamburica. Te pisme koje oni sviraju su pisme koje traju stotinama godina i to nije bez veze. Pisma ako traje sto godina, sigurno ima nešta za reć. Isto kao i dalmatinska pisma, i slavonska tamburica ima nešta za reć, samo je bitan taj pakun, na koji način to prodat, jer dosta svita govori španjolski, engleski, portugalski i kineski i te jezike kojima smo mi jedna egzotika, zapravo. Opet, ovdje ja imam prednost, jer se obraćam ikavicom, onda je to svima jedna poznata egzotika, jer svi su bili na moru, svaki ima svoju ljubavnu priču i čim se okreneš tim jezikom ljudi znaju o čemu govoriš i to je otvorena jedna prednost velika. 

HR: Mnogo vremena provodiš na turnejama. Što za tebe znače koncertni nastupi? Je li ti draži koncertni nastup ili rad u studiju ili sve ima svoje vrijeme?

Rad u studiju je ispitivanje novih stvari, simulacija razmjene. Na koncertu odma odajem energijom, odma je da – ne, plus – minus, čak neki put i neki ekstazi da se dogodi da me potakne da još nešto dam, a u studiju je neravnopravna borba, ti protiv tišine. No, tišina je obično bolja,  nego to, šta ćeš kazat. Imaš s druge strane u studiju čovjeka koji te gleda iza stakla koji bi tija da si ti točno u ritmu, a da nisi baš ono kockast, da si u intonaciji, a da si opušten, da ti je glas čist, a malo puknut, da pivaš to sa svjetskom vibrom, a da je ipak ravno.  Rad u studiju je atomska picajzla.

HR: Ljubav je najstarija tema u blues, rock i pop glazbi. I danas je veoma aktualna tema u pjesmama. Je li ljubav najveći izazov ili je jednostavno tako, kao što se kaže u pjesmi The Beatlesa: »All you need is love«?

I da i da. Zato šta radimo svašta u životu, neko radi šta voli, najčešće ljudi rade zato šta moraju i zato sve ono što te veseli je kad ćeš vidit, taknit, poljubit onoga tko ti je drag. Govorim sada o muškarcu, ženi, ditetu. Ljubav je ono – besprekidna.

A znaš staru foru?  Šta se dogodi kad se blues pušta unatrag?  Kad se blues pušta unazad, vrati ti se pas, i žena ti se vrati doma, i vrate te nazad na posa, i kuću ti banka vrati. 

HR: Je li točno ono prema pjesmi Novih fosila da: »Dobre djevojke, one idu u raj baš sve, a loše djevojke idu kud god zažele«?

Ja ću ti samo reć da s pravom mačkom svaki misec smo jači.