Arhiv tekstova

Faljnis čeljadi moja, prostit ćete mi ako štogod zgrišim, al danas kugod da nisam sasvim svoj – sve mi još od jutros iđe niko nikako i naopako. Prvo što sam nagazdovo je da sam se jutros polijo vrilom mašćom kad sam domazivo lepanju, prisijo mi i fruštuk, ova moja oma zinila: »Tako ti i triba kad ti nije dosta što sam ja opravila, uvik si suparan«. Nisam je pito na čeg je mislila pod tim »suparan«, al mal nisam vućijo lepanju vaškama, taki sam bijo bisan. Ondak očli mi na pecu, nabrzinu pokupovali šta nam triba za salaš. Ajd ne da mi vrag mira, još ću progledat med starežom šta imade, tamo se znade nać lipi komada što furtom tribadu na salašu. Nisam se dobro ni prošeto kad naiđem na čovika što prodaje vancagu, prava, prikovana na modro, nikad ne mož zarđat, dobro dračovo sapište, okov, ta šta da vam divanim – »divije svinče«. Pitate šta je vancaga? Ta to vam je ona sikira, što je oštrena samo s jedne strane, samo taka dobra za tesanje građe i pravljenje koji kaki sapišta i držalja. To je svaki salaš moro imat, di ćeš svaki put vardat novce kod tišljera kad moš otesat i sam što ti triba. Doduše, neće ispast zdravo lipo uvik, al se mož hasnirat. Kaže mi čovik da ište tristo dinara, al će još i popuštit, a meni sramota samo tako. Da me moj dida Grgo vidi sad vako brez po dinara u džepu kazo bi: »E izeš gazdu kad nije vridan ni frtalj rđave nadnice sačuvat«. I bome bi bijo u pravu čovik, ja sve potrošijo na kojičega što mi polak neće tribat i samo će se povaljivat pod strijama na salašu, a za vancagu mi nije dotrvalo. Obzirem se okolo di se ova moja izgubila očin ko zmija u ritu, a nje ni od korova ko zajinat. Lipo sam pomilovo sikiricu i tužno očo s pece. Valjda će bit tamo taj baćo i u nedilju pa ću donet par pileža dok se još mož prodavat na peci, jel divani se da ćedu i to zabranit. Morat ćemo imat nike posebne artije za sir, za mliko, za jaja i ko znade za čega još ćedu smislit ovi na vladi. Jedino to znadu. A sirotinja nek gledi otkaleg će opravit dinar. Sad kad su malo vraćali ovi novaca za suvencije od simena i mitrađa redovi su bili do po korze, tako teško daju kugod da njim zub čupaš, a kad triba od paora uzet tu su bome friški kugod onaj što je jaki kad ide španać. Divani mi tute jedan čovik da je sadijo cincokret i da mu nije ni izniko, kad on malkoc bolje iščito na džaku piše da je iz Bugarske sime. Av jezus Marija pa mi smo imali simenara u svakoj varoši, a sad moramo vuć iz Bugarske. Nikako mi ne iđe u glavu taj divan, a možda nije tilo niknit zato što nema državljanstvo ode. Jal šta ja znadem, divane mi svi da imadu po dva tri na sve strane pa možda to prišlo i na bilje i josag. Zato je meni lipo i u mom Ivković šoru. Dođu mi Pere i Joso,pijemo pomolo špricer, gledimo u nebo jel će bit kakog ne vrimena i sasvim nam dosta što imademo. Ne triba bit lakum, niko još nije odno na onaj svit. 

Ajd čeljadi zbogom.