Arhiv tekstova
Ne zna čovek jel bi drečo jel se bisijo
Bać–Iva od juče nikako da dojde sebe. Još priksinoć i prikono bijo jako bisan, bolje da ni ništa ni gledo. Taman se lipo udesijo prid televiziju kako je tijo i nadesijo na televizije šta je tijo, veli baš volji gledat nu lipuškastu, š dugačkom kikom, što se uvik samo škobi. Ona mu nikako formasta ko ni kipovi anđelčića u crkve. Al ne može bit nako kako je naštodiro. Va dva što su je došli u goste namrgoditi ko dva vraga, oma počeli uglas na svaj glas divanit, ni ne čeku da ji ona pita šta je tila. Pitu jedan drugoga, pa ni ne čeku da naj drugi odvrati, oma divanu svoje. Bome, naslušo se tude svašta. Samo, kanda su izgubili svaku miru. Jedino ne zna jel jim se smrklo prid očima, pa su se slučajno poizdavali, jel su baš tili sikirat ne što ji gledu. Divanili se od nikakoga fodbalovanja, al to ni bijo divan ko je zadobijo, ko je bijo od koga bolji, neg otoga koga država volji više, a koga manje. Nako, ko dva brata što se ne divanu, pa samo zafiljivu komu su koliko dali dada i mater. Sve nikako ispod oka gledu i ko će komu šipak pod nos, al dobro pazu i da nuz put ne dobiju po prsta. A divan sve žustriji, počeli i izdavat ko koliko i od koga dobija zoto njevo fodbalovanje. I to ne dobiju dinare, obadva se razbacivu sa milijonima nikaki evra. Bać Iva se u te novce jako ni ne razumi, nit šta trguje š njima. Al još lipše mu bilo ka je čo da jim tolike novce daju ni što stalno kuku da nemu, a vamo, malo malo, pa jim dižu cinu, te za telefon, te za struju, te... Bože, misli se, koliko bi jim istom davali da imu? Ka je vidijo da ji ni njegov Anđel ne može sustavit u takomu divanu i ka je već izgledalo da će se i potuć, samo je jako izdanijo i otrnijo televiziju. I sam sebe je reko da je više nikada neće ni zapalit. Zoto je juče oma ščim su fruštukovali ošo obit marvu i živinu, pa sijo u prisunje isprid vojaca i uzo novine što mu kum Tuna dono ka je skoknijo doma na fruštuk. Al bolje da ni. Ka je vidijo šta piše, samo je jauknijo i dlanom otriso oči. Eto, obnarodovali da je umrla na curica što niko u države ni imo petnajst iljada ti njevi evra, pa da se plati i da se ditešce izliči. Ka je čula kako je jauknijo, izašla i njegova. On je samo pružijo novine i sagnijo glavu. »Eto, ta curica ko da mi je rod rođeni, pa na što je umrla pri po godine, pa na... zoto mi sad i jeste tako teško. Bože dragi, a gle ve, vada ni ne znu da ima tako štogoda novomu svitu i to ne daleko, nego tude, međ nama. Pa jel se od noga što su dali za fodbalovanje baš ni moglo oštinit to malo što je tima dicama tribalo da ostanu živa? A i ni što su se sinoć svađali, da se znadu divanit međ sobom ko ljudi, mogli su se i sami sitit i to malo odvojit od srca, ne bi ni ositili da fali, a ni jedan ni drugi ne bi propali«, veli bać Iva i zagleda se u komšijcki zid.
