Arhiv tekstova

Rike koje teku kroz ravan tu i tamo su stvorile ritove s tušta barski raslinja. Ljudi koji žive oko taki mista naučili su kako triba izhasnirat (iskoristiti) tu blagodat. Još i početkom XX. vika tu i tamo je bilo zanatnika koji su svoju porteku (proizvode) prodavali u naseljima nizvodno, najbolje u onima di su bili na glasu veliki vašari. Od stariji Monoštoraca sam čuo da su još i njevi stari nosili porteku na vašar u Apatin. Najviše su prodavali koješta od kudelje, a Monoštorke su bile na glasu po tkanju parasnički džakova (vreća za oko 50 kg.). Tu porteku su najviše prodavale na vašarima. Do Apatina su se spuštali na splavu od snopova trske. Splav su rasprcali, trsku časkom prodali, a ako nisu prodali svu porteku suvišno su ostavili kod poznanika. Otkad su trsku počeli hasnirat za kojekake pokrove, nju je lako prodat.

Stariji se sićaje da je Tor Hejerdal na splavu od trske »Kon-Tiki« 1947. od obale Perua nošen morskom strujom dojedrio do otoka u Polineziji i dokazo da su prija više milenija ljudi tako naselili te otoke. Hejerdalu su posli ovog dokaza 1970. godidne Ajmar Indiosi (Indijanci oko jezera Titikaka) majstori za trsku od nje napravili brodić »Ra II.«, s kojim je iz marokanske luke Safi doplovio do otoka Barbados u Karibima. Tako je dokazo da su Stari Egipćani, dobrim prija Kolumba, naučili narode sridnje Amerike da prave i piramide.

TRSKA DANAS: Danas je trska, barem u našem kraju, postala hamade (skoro) korov, nikom ne triba. Još je tu i tamo čeljad kose, očiste i povežu i prodaju za kojekake pokrove i prigrade. Danas u Zapadnim zemljama tražidu trsku i dobro je plaćaju, a hasniraju je i za izolaciju »sendvič zidova« u kućama. Trska nije zavridila da je zaboravimo jel su još prija stotinak godina u palićkoj poljoprivrednoj škuli učili i gazdovanje s dolovima, a najviše o trski. U to vrime su ovom kraju najviše zgrada pokrivali trskom, od nje su pravili jake tavanice, kojekake prigrade i sitnež kojeg su hasnirali u svakidašnjici. Danas jedva da kogod zna za karabu (frulu od trske), svinjarsku bricu (nož), pisak u gajdama, kuninu (vlat) za čišćenje prava (prašine), iz čobanje (drveni sud za vodu od 15 – 20 litara) vodu su mogli pit samo na trsku i još koješta.

Nek se bar u pismenima (sa)čuva sićanje na trsku i njezinu kadgodašnju veliku važnost u napridovanju ovog kraja.

TRŠČAN KROV I TAVANICA: Visina trščanog pokrova je naspram širine salaša, dal je salaš na »dva zida«el na »tri zida«. (Kad su duvar /stražnji/ i sridnji zid jednaki, a pridnji niži onda je salaš na »dva zida«, a kad su sva tri uzdužna zida jednaki, salaš je na »tri zida«). Slime nosi najveći teret tavanice i krova. Njeg su najpre pravili od jake dračove okrugljače (oblice).

Kad su u našu varoš dovukli gvozden put (željezničku prugu) iz Segedina 1869., iz Sente 1889. godine itd., onda je počo zaokret u zemljodilstvu. Počeli su atove (velike zajedničke pašnjake) prioravat u žitišta, a suvišan rod žita odaleg su ajzlibanom (vlakom), odneli u druge krajove di su dobro plaćali. To je vrime kad su se zemljodilci počeli naglo bogatit, plaćat veće porcije (poreze), a š njim bogatit i našu varoš.

Friško se pokazalo da je ovršeno žito lakše i podesnije ostavit na tavan, neg u žitnu jamu, al su tavanice na dračovom slimenu bile slabe za velik teret. To je natiralo zemljodilce da prave tavanice s jačim slimenom i gredicama, od četinara, a takog drveta je nama najbliže bilo u Erdelju. Ta drvesla su iz karpatski šuma splavom na pritokama rika Samoš, Maroš, Kereš spuštali u Tisu, do Kanjiže el Sente. Iz veliki pilana u tim mistima slime su ovamo dovlačili najpre parasničkim kolima, a posli alzlibanom.

Priko poprični zidova uzduž sridinom su naslonili slime, najčešće iz jednog komada, kraće 30 x 40 cm, a jače 40 x 60 cm. Priko slimena poređali su gredice na oko meter jednu od druge, nji su na trskom ojačanoj tavanici sastavili uzdužno gredom-vinčanicom, na koju su oslonili rogove. Najpre su dilove krova sastavljali trajnim drvenim klincima (čavlima).

ROGOVI U TRŠČANOM KROVU: Rogove su ispod vrva na oko meter sastavili gredicom-pajantom, a šire rogove su ojačali stupicom, nalik na dovratke s nadvratkom. Da rogove jak vitar el teret sniga ne nakrive livo/desno, pa čak i sruše, nji su sastavili ukoso gredicama-žiokama s jedne i s druge strane, odozdol na gori. Rogovi su u trščanom krovu jedan od drugog na oko jedan fat (1 fat = 1,896 m).

Za pokrov trskom rogove krova su popriko sastavili tanjim pajantama na 130-140 centi jednu od druge. Na rogove su poslagali osmucanu posnopicu trske i s likom (tanki sloj dračovog drveta izmed kore i debla) el pletenicom od rogoze (barska biljka) povezali je za gredice i rogove. Posnopica je snop trske debljine 50-60 centi. U Posnopicu su ukljukali i maljicom (napravom za nabijanje uzboja) nabili za jednu pregršt uzboja: trske u isičene na duljinu oko šezdesetak centi. Vrv krova su zavrvili upletenim pošavom, trskom duljine najmanje tri metera. Vrv pošava pokrili su s dvi sastavljene daske, s alovom, a njeg su pričvrstili s »magarcima«, s dvi sastavljene lece, nalik na »V«, na daljini oko jednog metera. Dolnje dilove »magaraca« su sastavili uzdužnom lecom. S jedne i s druge strane trščaru (trščan krov) su uzdužno i pljoštimice zaštitili »vrepčijom daskom«. Strija trščanog krova je natkurila (nadkrilila) zid za najmanje po metera, pa i malko više, da š nje voda što dalje kapa od temelja.

Trščanom krovu su svaki petnaestak i više godina odozgor maljicom sažuljali istrule krajove trske i krov popunili uzbojom. Održavan trščan krov je trajo koliko i zgrada pokrivena š njom, jel su na krovu istrula samo trska u uzboju i onda je zaminili, a posnopica je ostala zdrava.