Arhiv tekstova

Ko sad i kadgod su prid Debo četvrtak privodili kraju poklade. Ko nije stigo bilo mu je krajnje vrime da uradi disnotor i napravi obiteljsko prelo. Kad su se primakli »pokladama«, tako zovu i poslidnja tri dana poklada, onda su se paštrili da se oproste od poklada kako priliči.

VALENTINOVO – 14. VE-LJAČE: Kadgod su u našem kraju samo tu i tamo pripovodali o spomen danu sv. Valentina, al nisu držali Valentinovo, kako od milošte zovedu taj adet (običaj). Život sv. Valentina mučenika je obavijen legendama, koje se vrte oko pripovitke o ljubavi izmed utamničenog Valentina i tamničarove ćeri. Valjda su ga rad tog zaljubljeni uzeli za svog zaštitnika. Na Valentinovo muškarci prema ženama pokazivaje osićanja svog srca. Naši stari nisu bili izdašni prid drugima u pokazivanju osićanja (doživotnom) izabraniku svog srca, pa valjda zato i nisu držali ovaj adet.

U novije vrime sa Zapada se i u naš kraj polagano uvlači slavljenje Valentinova, kojeg obavljaje s podesnim priredbama. Po di koji muškarac cvićom i kakim prigodnim darom dariva svoju dragu, a ima i takog da muškarac ženi pošalje cviće s kratkom porukom: »Tvoj Valentino«. Dešava se da koja ženska primi po nikoliko taki cvitova i onda se nađe u mengulama jel ne zna koji je pravi njezin Valentino.

DEBO ČETVRTAK: Kadgod su na Debo četvrtak u tančurama, u obaškim salama za igranke, pravili zabavu. Kako to nisu bila bogzna kako viđena mista pa su na tu zabavu divojke u narodnoj nošnji dolazile nepovezane, očešljane (s onduliranom kosom), gologlave.

Debo četvrtak je poslidnji pokladni četvrtak. Kod tušta naroda je poznat pod ovim imenom, jel kako su kadgod tirali (ponavljali) tog dana triba ist devet puti, da se čeljade dobro potkoži, da bude zdravo. Po ondašnjem narodnom virovanju čeljade je zdravo ako je dobro potkoženo, a mršavo čeljade je (možda) sklono sušici (plućna bolest) el ga već ona i počela vaćat.

Salašarima nije palo teško otpravit Debo četvrtak, jel su dotleg obavili velik disnotor, imali su dosta mrsne rane, na njoj onda nisu šporovali, jel »naišćemo se soparnog ila u korizmi«.

Debo četvrtak nije bio zapovidan blagdan, al su ga čeljad poštivali ko svaki neradni dan, a najviše vrimena su proveli u gošćenju i kojekakim zabavama. Tušta salaške mladeži je došlo u varoš, ko i na god, rad provoda u svojim društvima, el u njevim podružnicama.

Divojke su pravili skupštine, kako su zvali igranke po kućama el salašima di se skupilo nji dvadesetak-tridesetak, naspram veličine sobe. Na skupštini su se zabavljali samo pozvani mladi, rad malog mista.

Do oko sridine prve polovice XX. vika pokladne igranke, često i veće svatove, salašari su pravili i u na gusto napravljenim suvajama (mlin u kojem su žrvanj okrećali konji), u kojoj su podigli uvis male doronge (poluge koje su vukli konji) i dobili veće misto za igranje.

DIVAN: Divan je jedan od bunjevački narodni adeta kad su se, najviše mladi i to u pokladama, kupili na jedno misto rad divana i zabave, često sa svirkom i igrankom (plesom). Obično su se više divojaka udivanile i za tu priliku su pogodile (unajmile) jednu sobu el cilu kuću od udovice el starije neudate divojke di su sa momcima proveli veče u zabavi. Divan je bio u modi najviše do prid kraj XIX. vika.

Na divan su se kupili obaško i stariji muškarci koji su zimske večeri proveli u divanu di su po adetu i grla spirali razlađenim vinom.

Bilo je i divana na kojeg je plebanoš (župnik) skupio virnike da se nuz divan dogovore da urade štogod u plebaniji (župnom uredu) el oko crkve i u njoj.

Divan kao narodni adet, ko i toliki drugi, posli II. svickog rata pao je u zaborav.

FANKI: Debo četvrtak je na glasu i po fancima, oni su dično ilo poklada, dok je krumpirača njev simbol.

Kadgod su fanke pekli samo u pokladama, kad nuz domaću čeljad ima i gostivi, ko na priliku: na velikom disnotoru, na prelu el na Debo četvrtak. Ko se na to nakani mora napeć tušta fanaka, jel se oni peku u što većoj laboški, na desetak litara vrile masti, odjedared 8-10 komada, a napeku barem pedesetak fanaka, a često i dobrim više.

Kad se zamućeni fanki krećedu u vajlingu el isičeni formom (oblikom) na siniji (daska za tisto), vrata kujne se samo nužno otvaraje, da tisto ne zaladne. Dok reduša nije udesila mast ispečeni fanki su obično guravi, neizgledni i malko tvrdi i brez pupka (udubljenje u sridini). Neizgledne fanke metnu na stranu za sutradan, te će posli poist ladne. Dobro ispečen fanak, na diku reduše, mora bit s pantljikom (blidim obodom) po boku, odozgor i odozdol jednako rumen. Samo takog nose prid čeljad za astalom koja ji nestrpljivo čekaju. Izgledan fanak iznutra mora bit ko šponđa (sunđer), a odraslo čeljade odjedared od naizgled velikog fanka, promira desetak centi, mož polak odgrist. Čim ga izvade iz vrile masti, skoro vrilog idu sa šećerom u pravu, s pekmezom, s mladim sirom el ko voli ide ji »same sa sobom«, brez ičeg. Vruć i lipo ispečen fanak je ukusan, a čeljade mu ne mož odolit, nit ji se mož okanit dok ne poide barem tri-četri pa i više fanaka, a po di ko i dobrim više. Kad vruć fanak sagom (mirisom) ošine čeljade po nosu valjda nema čeljadeta koje će onda mislit na dijetu. Disnotorski fanak je dobar i ladan kad se sutradan ide s ladnom divenicom ispečenom u krumpirači. Fanak je željan zalogaj jel se ritko ide, zato su se reduše starale, naprosto nadmećale, koja će zamutit bolje i ispeć lipče fanke, da ji gosti posli dugo fale, rad čeg su nike reduše rad nji bile na velikom glasu.