Arhiv tekstova

Od barskog raslinja trska daje najveću hasnu, zato su naši stari razumno gazdovali š njom. Najvažniji poso u rastu trske je njezino košenje koje su obavili zimi kad se led u dolu (vodotok obraso barskim raslinjom) toliko ugojio (odebljo) da je po njemu komotno moglo ić odraslo čeljade. Da znadu dal se led dosta ugojio nisu morali ić u do, to su doznali kad su čistoj (svečanoj) sobi spazili da su se okna u pendžerima zaledila, da više nisu providna.

Dobro obučeni, obuveni u klompe, poneli su vagov (malo ručno kosište), po di ko tolju (gurajuća ručna kosa), naramak slame za potpaljivanje vatre i odtabanili su u do.

U dolu su najpre s kraja pokosili situ, rogozu (barsko raslinje) i kraću trsku i onda se latili košenja stabaljika trske za hasniranje. Do krivuda tamo-vamo, ko zmija, a kako bi znali dokle je čija trska mrginj su obilužili mistimice po sridi dračovim okrugljačama, utučenim u dno, s vrvovima nad vodom.

KOŠENJE TRSKE: Trsku su kosili po velikoj zimi. To je jedan od najteži poslova kojeg su paori radili. Golim rukama su vaćali stabaljike trske kojima je iz pazuva lista sipio snig i kvasio ruke. Zato su često izlazili u mlaku na vatri odgrijat ruke. Vatru su ložili izlomljenim stabaljikama trske i drugim suvim sitnim barskim raslinjom.

Kosač je vagovom obuvatio šaku stabaljika i ociko je nuz led, a ko je kosio toljom on je rukama odjedared gurnio tolju, nožom od šezdesetak centi, prisiko je desetak pa i više stabaljika, koje su uspravno zadržali drotovi izmed rukunica. Pokošenu trsku kosac je slago u snop. Jedan od muškaraca, koji je dobro znao ošacovat koliki triba da bude snop, ispod trske je podvuko 6-8 kraći stabaljika i š ljima u čekljun svezo snop. Dok su trsku prodavali na snopove, u njeg su svezali toliko stabaljika da snop bude toliki koliko zavati vrbica (debela uzica) od 80 centi. Svi snopovi su bili približno jednaki jednaki i jednako dugački stabaljika. Trsku su prodavali na snopove, a cinu su pogađali (ugovorili) po debljini i duljini stabaljika. Najskuplje i najlakše su prodali trsku pokošenu dalje od kraja, di su stabaljike najdeblje i najduže.

Dešavalo se u mekanoj zimi da se led nije ugojio da po njem mož ić čeljade, onda su se namučili da pokose trsku. Kosili su je iz čunja (čamca) el, ako je led bio tanak, onda su po njemu poslagali po nikoliko med sobom svezani lotra (stranica) parasnički (zaprežni) kola el više fosni koje su mogle izdržat čeljade da ne propadne u vodu. To je bio mučan poso, a ljudi su se iskvasili, pa i prozebli.

I po najmekšoj zimi trsku su pokosili da naprave mista mladim izdancima kako bi izrasli što višlje i bili što deblji.

Ako je su se na stabaljike navaćale kojekake puzavice el drugo raslinje njeg su vilama osmucali (sa stabaljika svukli puzavice i listove), da trska bude što čistija, da je mož lakše prodat.

Trska s kraja, pa još kad je izmišana s rogozom, kraći je stabaljika i nji su vezali u obaške snopove i prodali je jeptinije.

PRODAJA TRSKE: Dok je zemlja bila pod snigom, el smrznuta, pokošenu trsku su u mlaki složili u stave (snopovi u redu, jedan nad drugim), a iž nje što prija odneli na salaš i u guvnu je složili u velike klupe (složili uspravno ukrug) po pedesetak i više snopova.

Kupac je najpre je dobro zagledo trsku, pa ako se zadovoljio njezinim izgledom, onda su se pogodili za cinu i za koliko snopova. U pogodbi su udivanili i ko će je odnet, od tog je zavisila i cina. Kome je tribala trska znao je u kojim salašima je ima, krenio je od salaša do salaša i pogađo se s gazdom, brez cenzara (posridnik u kupoprodaji), onda su jeptinije prošli obadvoje.

Trsku su na hetijama prodavali i cenzari, koji se najpre dogovorio s gazdom i pogodio kolika će mu bit cenzarina (usluga), koja je u tridesetima godina išla (bila) 3-5 posto. Nju nisu nosili na pecu jel bi neprodatu vraćali natrag, posolovali bi š njom, a onda bi je malo i izlomili na tankim vrvovima, a i podikoji snop bi se i odrišio, pa jeto nevolje brez nemoranja. Na parasničkim kolima nezgodno je nosit i tovarit dugačku trsku. Ko je radio sa snopovima trske makar koliko da je pazio trevilo se da se posiko na puknutu stabaljiku, koja je na pukotini oštra ko nož.

Trsku su prodavali zajedno sa zrilom kuninom (cvatom) koju su izhasnirali za posnopicu (osnovni snopovi) krovine (trščan krov), a ako su je sikli za uzboj (snopić za popunu krovine) onda su vrvove ocikli, jel je u uzboju morala bit približno jednako debela, da podjednako dugo traje u krovini (trščanom krovu).

HASNIRANJE TRSKE: Od više važnosti trske vridno je ukazat na:

* Lišće joj oslobađa kisik. Računa se da jednom čeljadetu triba kisika koliko su kadra da oslobode četri velika drveta. Gusta trska oslobađa tuška kisika.

* U ravnici zaukane vitrove usporava, štiti ratarske usive.

* Tušta životinja u njoj ima kvartilj (smištaj) i zaštitu od grabljivaca.

* Voda oko trske je pojilo svikolikim životinjama iz okolne pustare.

* Čuva obalu od odronjavanja.

* Kad su se doselili u ovaj kraj naši stari su se najgušće nastanili nuz dolove, rad vode i napose trske kojom su pokrili zemunice, a posli salaše i staje i drugo koješta.

* Bresplatni je dar ljudima, jedino su je tribali pokosit i odnet. Gazdama dolova bila je od veće hasne neg od usiva.

* Salašari kojima je ledina udarala u mlaku, a taki je bilo fajin (prilično), nuz trsku i u malim čistacima (voda brez raslinja) bogatim ranom odranjivali i tušta pataka. Patke su vazdan bile u vodi i ranile se sočivicom, sitnim pužićima, račićima, ribicama, jel one mogu dovatit ranu i ispod vode, dube u njoj da njim napolje viri samo rep. Patke odranjene u dolu imale su čisto perje i čerez tog na većoj cini, a kako su skoro cio dan provodile u vodi u njoj su bile u zaklonu od lisica, a pačići i od kobaca (jastrebova). Jedina mana ovakog odranjivanja pataka je da je katkad diviji patak pogazio (oplodio) patku. Iz tako oplođeni jaja s izleženim pačićima teže je bilo izać na kraj, a perje njim je bilo šareno i na manjoj cini.