Arhiv tekstova
Mika buva
Nismo se redovno ni pristavili u ladovinu i koštali vino kad se otvara kapija. Unilazi dičurlija. Više ni ne pita jel mož doć. Pozdravlju kako triba. Lipo za čut: »Faljen Isus«. I žena je spazila pa im pokaziva otkal da uzmu stolceve za sist. Gledim. Izgleđe mi da ji koda više neg prošli put pa ću: »Jelte dico, mene izgleđe da tu ima novi? Curo ti koda si nova?«. Odgovara ta nova: »Jeste, jeste čiča Marne. Istina. Ja sam Jelica Mrčina«. Sitim se oma Pere Mrče. Još nisam toliko izlapio. Znam šta su došli al moram pitat, tentat: »Niki dan ste bili šta b sade ope?«. Martin Čelarev odgovara: »Pa eto voljimo doć kod vas. Voljimo slušat kako vi i čiča Joza divanite od tog kako j kadgod bilo«. Priteko mi faš Joza. Isapim, sam nek divani kad volji. Faš će: »Ta sam vi doćte. Barem ćete štagod pametno čut. Imaćete šta divanit dicma potli kad ostarite«. »E saćemo vam divanit od pokojnog čiča Mike. Mož faše?«. Klimljem a on nastavlja: »Pravo da kažem kase rodio dali mu ime Nikola al kod nas nema ko da j Nikola a da ga ne zovu Mika. Čim je u škulu krenio nuz ime Mika nadili mu i Buva. Jest da su ga potli svakako zvali al je osto Mika Buva. Kase oženio cilu kuću zovu Buvini«. Dica usmi. Viču: »Zašto Buva? Zašto Buva«. Faš objašnjava da j čiča Mika uvik bio sitan i žgoljav a bio vrag vražji. Bio vridan i škula ga išla al ni imo mira. Bio ko džak buva. Što j bio ko džak buva al mal mal pa bio pun buva. Išle na njeg i kerske i mačje buve. Svakojake. Ako j blizu buva ona j njegova. Na oče vidiš kako skaču po njemu. E zato ga prozvali Mika Buva. Što j bilo još gorje ako ni imo buva onda j imo vaši jel tekuta. Svagdi se stvorio a sve se što b rekli lipilo za njeg. Mal, mal pa ga slali iz škule kući da neb buve, vaši jel tekuti prišli na druge. Uvik bio ničim bilim protiv buva, tekuta jel vaši naprašit. Tentali ga pa zvali i Mika Vaš jel Mika Tekut a on se ni bisio«. Dica usmi. Nastavlja: »Prašilli ga ne prašili, kupali ne kupali, sve te nevolje diće neg na njeg. Kako j bio stariji i njemu vala više bilo sramota što j bio vazda svaj izgrižen i izdrafan«. E sade ja: »Istina, svaka nevolja išla na njeg. Ako j jedna muva tu vala mu u oče išla. A obadovi. Ka j već naraso često tiro kola s konjma. Jedanput obadovi baš odviše s konja prišli na njeg. Mavo, branio se on al u mavanju spo s kola pa konji kola dovukli kući brez njeg. Izgrizli ga da ga od šklopaca nisu pripoznali. A sićaš se ono kasmo se šutovali pa mu noga propala u zemlju?«. Klimlje glavom a ja nastavljam: »I diće već u gnjizdo zemljani osa. Izgrizle bi ga cilog da ni do petama vidra pa buć u Dunav. A kasmo u šumu išli jist med od divlji čela? On vazda prvi moro probat. Dok je probo napale ga čele. Em što su ga napale i izgrizle em ga med tako protiro da j napunio gaće«. Završavam: »E bome od stršenova mogo i umrit. Išo drva radit pa iz jednog drveta izašli stršenovi. Kažu trist stršenova ga ugrizlo. Misec dana ležo u bolnice. Zasmal ni bacio kašiku. Potli ga jedno vrime zvali i Mika Stršen. Na kraju sam da kažem, nisam vidio al sprdačili se da su buve skakale po njemu i kasu ga saranjivali«. Dica u smi.
