Arhiv tekstova
Kad ti istina zajovi
Faš Joza i ja bili na čiča Ivine sarane. Velečasni nafaljio čiča Ivu koda j svetac a žene okolo mrmlju da baš i ni tako bilo. Išli u škule u isti razred pa mu i na karbine ošli. Ko uvik na karbina za jist paprikaša i kuglufa. Faš nafaljio, bio baš fain dobar paprikaš a i kugluf. Kući nas dono fašev unuk. Istovario nas kod mene da malo podivanimo i popijemo koji špricer pa će doć potli odnet faša. Mi napolj iz limuzine a isprid kuće čeku dica. Uglas: »Čiča Marne, čiča Joza mi vas čekamo! Ajte nam ope divante kako j to kadgod bilo«. Faša nisi moro dvaput pitat jel mu dvaput kazat kad mu štagod paše a ja šta ću neg pristanem. Uniđemo, posidamo na dvor u ladovinu. Žena donese vino a dicma soka od nove, friške baze. Faš počinje: »Dico moja e saćemo vam divanit od pokojnog čiča Ive Istine. Jest da smo ga upravo mal prija saranili al od njeg se ima šta divanit«. »Mož, mož. Zašto su ga zvali Istina? Zašto?«, pitu dica. Faš nastavlja: »Ta još od ka j u škulu krenio nadili mu ime Istina. Ako si ga tribo nać puno selo Iva i ako nis reko Iva Istina ne b ga vala nikad našo. Kaj tribalo odgovarat jel pokazat šta si kod kuće napiso domaći on bi reko da ni stigo učit jel je moro radit. Kad učitelj poruči da mu dada jel majka dođu u škulu on jel ne kaže jel taj dan kad oni triba da dođu pobigne iz škule. Kasu ga pitali kako j u škule on bi reko da nigdi ni bolje. A najmanje bio u škule. Bilo da obeća učitelju da će naučit pa će mu još ribe donet pa na kraju kaže da ni mogo učit jel moro radit a ribu da su svu povatali. U škule vala svake godine bio za buktovat al bome on kod kuće zajovi dadu i majku pa još kaže da j odlikaš. Tako zno reć da mu malo ko ne b poviro. I uvik divanio da istinu kaže. Bio vrag vražji. Bome zno i ojadit, zajovit alase. Zno pokrast i prodat ribu ni iz mreža i vršaka već iz barke pa divanio da j na udicu navato«. Dica usmi. Nastavlja: »Često j fasovo i od učitelja al bome ohohooo i od dade i majke. Često bio plav od kaiša. Al taj ni tio priznat od čega j plav. Kasu ga tentali on viko da j istina da j spo sa listava, slame, bicigla jel drveta«. Ja u smi pa ću: »Dada mu bio golubar. Volji Iva njeve golubove al još više tuđe. Kad kaki frenter kod nji sleti taj ga vrebo dok ga ni uvatio. Dok je bio manji minjo je za šećer jel sladoled al bome kaj već bio momčić i stariji frenteri išli naprodaj u varoš. Tako zno nafaljit goluba da j zajovio i najveće golubare. Ako se tribalo zakunit to j išlo iz šupa. Bio gurav i nikaki al cure je zno zajovit baš, baš. Kažu da j i u kartanju zno zajovit. Kase već oženio onda su njeg vodili na vašar ako j štagod tribalo prodat. U selu baš već malo ko j tio štagod kupit od njeg. Zno zajovit, prodat falično prase što neće da jide, tuđe golubove, keru što ne laje, mačku što miševe neće da vata, ćoravu kobilu, krmaču što neće da se prasi. Na kraju se i u limuzine razumio. Kad on nafalji ispadne da ni benzina ni tribalo natočit. Na kraju završio u politike. Tako j zno zajovit da su mu se jedino tamo radovali«. Dalje ću: »Dico, koga j Iva Istina zajovio taj se češo di ga i ne srbi«. Dica u smi.
