Arhiv tekstova

Poklade su vrime disnotora, zabava med kojima se ističu prela. Godine 1879. Bunjevački pridnjaci su obiteljska prela sjednali (ujedinili) u zajedničko »Veliko prelo«, kojeg otprave (drže) na Marin (2. II.) el u subatu prid taj dan. Već godinama »Veliko prelo« navisti prija nedilju dana »Malo prelo«, kojeg pa adetu pravi ugostitelj Ivan Gurinović, poznat i po tom da gostima sprema najviše feli bunjevački ila. On se stara o držanju naši običaja, pa je već šesti put zaredom napravio »Malo prelo« (19. II.), u gostioni «Pod Tornjem» u Varoškoj kući.

Ove godine su gosti »Malog prela« bili iznenađeni, nisu se nadali da će doznat kaki su adet imali kadgod naši stari na obiteljskom prelu.

Naime, do sad ima dosta štiva o prelima. Znamo da su obiteljska prela naši stari pravili dobrim prija 1879. godine, al kako su ga obavili o tom baš ne znamo sve, sačuvan je u donekle izminjenom adetu.

PREDENJE VUNE: Čeljad koja su do sad pisala o prelu tumačila su da je ono dobilo ime po predenju vune, valjda zato jel početak riči vuče na »pre« (predenje/prelo). U adetu je sačuvano da su se žene najviše vunom bavile zimi kad mrak rano padne, onda su bile najviše dospivene. Da skrate dugačke noći, a da ne dangube, žene su nuz divan radile i kojekaki ručni rad, a radile su i s vunom.

Posli striganja (šišanja) ovaca liti opranu i osušenu vunu zimi su uzele prida se. Jedne žene su je raščijavale (rukom razvlačile i čistile od trunja), druge je prele. Najstarije predenje vune je na vretenu (raščijana vuna namotana na dužu daščicu doli zavrvljenu) s kojeg su je svrtile u nitu. Početkom XX. vika počeli su hasnirat nogom okrećane prešlice (naprava za predenje), s kojom se vuna brže svrti u nitu. Nitu su namotavale na kalem, a posli s kalema u štringlu (svitak vune) el u klupče.

Od svi koji su pisali o prelu madžarski pisac Kostolanji (Kosztolányi Dezső) opiso je do sad nepoznat adet. Od njeg znamo da je 1900. g. viđen gazda Barnaba Vidaković-Božan (jedan od osnivača Pučke kasine 1878. – prim. A.S.) pravio prelo, a u goste je zvao Lazu Mamužića, purgermajstora (gradonačelnika), Arpada Kostolanjija direktora gimnazije i spominjanog sina, Aleksandra Vojnića kevetu (poslanika) u parlamentu i još nikoliko viđene čeljadi.

Mladi Kostolonji ko Madžar nije ništa znao o tom bunjevačkom adetu, pa je virno opiso sve šta se tamo dešavalo. Opiso je kuću, sobu, zagon (pododžak, otvoreno ognjište), šta su ili, kako su igrali (plesali) kolo i druge igre, da su pivali starovinske bunjevačke pisme itd.

Mladi Kostolanji je zapiso šta do sad nisam proštio (pročitao): dok su se domaćin i gosti zabavljali u sobu je ušla domaćinova mater. U ruki je nosila vreteno s raščijanom vunom, okićeno s nikoliko šareni pantljika. Počela je prest vunu. Kad je svrtila nitu svakom je čeljadetu ocikla po komadić svrćene vune i zaželila mu da ga prati srića.

Po preljinom komadiću svrćene vune i kazanom željom da dotičnog prati srića, tom daru i adetu nadili su ime prelo.

* * * * *

Da obnove taj zaboravljen lip adet priređivači »Malog prela« su iznenadili goste. Na pozivnici sa slikom lanjske najlipče prelje, sa opisom prela, napisanom lanjskom izabranom preljskom pismom, sa čiodlom je bila zabodena kratki komadić svrćene vune. S tim komadićom vune gosti su se dično okitili.

 Prelo je počelo čitanjem lanjske preljske pisme, kratkim tumačenjem šta se i zašto dešava, posli s večerom »za prid kuma« (nema joj se šta zabavit /prigovorit/), nuz tamburašku svirku bunjevački pisama i igara (plesova) narod se zabavio (razonodio). Pripovidaje da njim je bilo lipo, lipče neg do sad na tom prelu.

CRTICE O CRVENOJ BOJI: Jevo nadvoje-natroje malo ređanja iz obilja znakova crvene boje, koja prati čovika od pamtivika.

  Najstariji pisan trag kojeg je čovik ostavio za sobom su slike u pećinama iz ledenog doba, di su crteži oslikani crvenom bojom željeznog oksida. U grobovima neandertalaca nađena je i crvena boja koja se, valjda, tribala pritovorit u krv i vrimenom oživit umrlog. Crvena je i vatra o kojoj ima više kojekaki (raznih) tumačenja. Ova boja triba da podsića na krv koju je za nas prolio Isus, zato se kardinali oblače u crveno ruvo ko znak da su spremni dat život za Isusa – za Crkvu. Kad su naši stari išli zapit (zaprosit) divojku nosili su u dar bocu rakije, rozoliju (lipa škatulja /kutija/ s darovima) i lipu rumenu jabuku za znak ljubavi. Kad muško čeljade ženskom čeljadetu oće pokazat poštivanje el ljubav dariva je crvenom ružom. Naši stari su protiv uroka ždribetu, jagnjetu i sl. oko vrata svezali crvenu pantljiku, a kad su dica išla priskakat vatru sv. Ivana Cvitnjaka matere su svrtile dici i oko ruke svezale crvenu narukvicu. I danas se dešava da donesu dite krstit s crvenom svrćenom narukvicom. Crvena boja opominje na opasnost (semafori i sl.)...  itd.