Arhiv tekstova
Od pecanja do dičji prava
Otperjašila žena dicu s divana ka j došlo vrime užine a ja obećo da možu doć priksutra potli ručka pa ću im ope divanit. A reko sam već, bolj i to neg da zveru ute telefone. No za priksutra sam se i ja pripravio. Naoružo se, zvo faš Jozu na divan. Nisam mu reko da će i dica doć no svejedno znam da se ne b bunio. Tako i bilo. Kako j faš priksutra unišo i pristavio se na stolčac evo su i dica. Pozdravlju: »Faljen Isus« pa posidali na pripravitu klupu. Vidim ni oni se ne bunu što j faš tu već ga oma ispitivu. Čeljadi a što faš volji ka j on glavni, kad njeg kogod slušu pa makar to bila i dica. Ne mož zamislit. Za nepovirovat. Viču uglas: »Čiča Joza, čiča Joza ajte vi divante kako j bilo kadgod«. Mene odlanilo a faš koda j naraso. Ko keca iz rukava da j izvuko, šta će. Počinje: »Dico, oćete da vam izdivanim kako smo ja i moj pajtaš Marin išli pecat?«. »To, to, to čiča Joza. To divante«, viču dica. Ta oma sam se sitio od čega će divanit. Isapim da će baš čut kako smo se proslavili. Faš Joza objašnjava: »Kad pristane škula ako dica ujtru nikaki posov ne dobiju oni se rasprišu, bude ji po cilom selu a bude ji i u šume i na vode. I tako smo ja i moj pajta Marin, ovaj što sidi međ nama (upire prstem na mene) naštudirali da će mo it bacnjarit. E sade j tu bila kvaka da nam uto vrime još nisu dali da iđemo bacnjarit već smo morali slagat da iđemo pecat. Ja namoljio dadu da nam da čamac pa kobojage spakovali udice i ošli pecat. Ja minjo krpenjaču za bacanj a bacanj čuvali u Svinjareve zanoge u žilju ispo vrbe». Dica viču: »Čiča Joza kako to? Pa čiča Marin nam niki dan divanio kako se ispod bacnja čuvu dica. On čuvo brat Vinka. Kako se ope sade bacnjem iđe bacnjarit?«. Mislio sam da ništa neću morat kazat al eto: »Dico. Ono j bio bacanj za čuvat piliće jel gušćiće a ni ovaj bacanj za vatat ribu«. Faš nastavlja: »Onda smo ošli do Dunava s udicma. Odveslali, ostavili udice pa pokupili i nadesili bacanj. Bacnjarimo. Ja veslam a Marin bacnjari i baca ribu u čamac. Baš zno bacnjarit. Kasmo navatali sakrili ope bacanju ispod vrbe a latili udice. U čamcu ribe ko u barke. Vraćali se se drugim putem. Dok veslamo divanimo se šta će mo sa tolikom ribom. U isto vrime spazimo u obale nuz panj i granu obruče od velike alaske vrške. Kako j opala voda vidu se. Došli blizu a vrška se drmlje. Dada uvik reko šta god bilo na pecanju alaske mreže, strukove i vrške ni za živu glavu ne dirat. Al vrag ne spava. Šta š neg podignemo vršku a u nje nema šta nema. I to kaki komadeša ribe. Taman poizbirali kad štagod udari u naš čamac. Pritrnili. Ono alasi čika Joška i čika Tuna njevim čamcem udarili u naš. Obadvoj nas cuju. Ni za kazat. Ribu pritovarili, naš čamac za njev svezali a mi prišli kod nji. Bome sad ne b da stignemo kući. Znam šta nas čeka. Stigli, puručili da nam dade dođu. I ko da nam poviruje da smo sam koju ribu izvadili iz vrške a da smo ono sve nabacnjarili. Uvatili nas na vrške a ni da smo bacnjarili«. Ja nastavljam: »E onda su došli dade pa kod kuće došla dičja prava. Kaiš i misec dana štrofa pa vi onda ite ope pecat«.
