Arhiv tekstova
Ne vraća se navek dobro za dobro
Dogodilo se nekad ovo: beše jedan šumar i po običaju iđaše u šumu svaki dan. Ništa mu ne umače što bi na nišan došlo. Tako jednog lepog dana pođe on u šumu i kada je zašo poduboko, odjednom čuje di neko zapomaže, zove i moli za pomoč. On pođe na glas kad na jednom na svoje oči opazi golemu zmiju na koju se navalio bio težak kamen. Nije se mogla izvuči, bez pomoči je bilo suđeno da tamo pogine. Zamoli šumara da je spase. Šumaru se bilo jako ražalilo i pomisli: istina zmija je to, al ipak život treba spasiti. I odmače kamen i zmija iziđe.
Zmija pak čim iziđe, odma navali na njega da ga otruje i usmrti. Šumar vidi da tu nema šale i počne da moli zmiju pa reče:
– Molim te kako možeš da imaš dušu da me usmrtiš kad sam ja tebi život spasio?!
Molio a ne molio, ne pomaže baš da cilo rimsko carstvo nudi zmiji ona bi samo da ga usmrti. Šumar ondak reče:
– Kud ja odo, kud sam se zabuno kad znam štogod je brzo to je i kuso, al najposle ne marim baš kad ne vračaš dobro za dobro neka bude, al nemoj baš ni tako da nas niko ne zna: hajde ovako – da nam bar neko bude sudija.
Zmija pristane i oni se pogode da idu putem kroz šumu pa na koga prvog naiđu on neka bude sudija – šta on presudi tako neka i bude. I oni pođoše. Šumar vidi: došo dan da mu je život ništa drugo več puna torba đubreta. On učinio dobro, a zmija ne da ne počituje to več još gorje vrača. Njoj ni od Boga grijota ni od ljudi sramota. Al samo kad je pristala da neko bude sudija, šumar se sad več nada, pa joj sve lepo divani. Pretvara se jezikom i misli: kad ti se neprijatelj, seli iz zemlje i put mu pozlati, lepo sa s njim dok ne ode.
U jedan mah pretrče put lisica i htede da umakne čim spazi šumara, al je on viknu:
– Stani, ne boj se! Odi da nam ti budeš sudija.
I lisica se vrati i pošto beše razumela parbu i stvar, reče teta-lija mudrolija:
– Ja oču da sudim al ne znam ni di je to bilo ni kako je sve bilo, več hajde da se vratimo na ono mesto da ja vidim. Kad več sudim da ne bude ko pas na senu što sam ne jede – drugom ne da.
I oni se vratiše. Veli lija mudrolija:
– No sad vidim di je, al ne znam opet kako je bilo nego oču da vidim i onda pravo da sudim.
I zmija se namesti na isto mesto, a šumar navali isti onaj kamen na zmiju. I opet veli lija:
– No, je l bilo tako?
Veli zmija:
– Jeste.
– No, ondak ostani tako, a mi hajdemo.
Šumar se jako obradovo i pita liju šta oče da ju nagradi, a lija veli:
– Neču puno, samo da mi daš da ja izbiram u tvom dvorištu jednu kokoš il petliča.
Šumar pristane. Pristao bi on da ga to košta i đavolski samo kad je glavu spasio. Iđaše šumar pun sreče, a lija sve trči napred pa se vrača. Šumar joj reče:
– Nemoj iči nipošto u dvorište bez mene dok ja ne stignem, jer žena je u kuči, a ima i pušku, ubiče te.
Al lija se na to nije obazirala, več ode napred u dvorište dok šumar još nije stigo. Žena vidi di lisica davi kokoši, uzme pušku, opali i ubije lisicu.
Pričao Ivica Posavec, Sr. Kamenica, 55 g., prekrupar
Do neba drvo, 1963.
