Arhiv tekstova
Trišnje
Sidim na sokaku a za divan žive duše ni za lik. Taman naštudiro unić unutra kad iz komšijske kuće istrčala dica. Vidli mi, dotrkali pa će: »Čiča Marne, mi krenili kod vas da nam divante kako j bilo kaste bili dite«. Češem se iza glave. Isapim da baš ne znam ko faš Joza divanit al ope isapim bolje i to neg da zveru u te telefone. Dižem se, uzimljem stolčac pa unilazimo u dvor. U putu dok se nisu smistili na klupčicu u ganku študiram od čega da im divanim. Dok študiram ja je ispitivam: »Da pogađam. Jel mi u glave ostalo kako se zovete?«. Prstem upirem: »Ti si Martin Čelarev, ti Iva Rakijašev, ti Stipa Kurtalašev, ti Andrija Čikošev a ti Tonka Tamburina. Jesam pogodio?«. Klimnju. Sinilo mi: »Ispripovidaću vam kako sam išo koštat prve trišnje. Ovako j bilo. Jednog jutra sva čeljad što j bila za radit iz kuće ošli u atar. Ostali stara, ja i moj brat Vinko. Ja baća, peti razred a Vinko ni dvi godine. Kasu kretali majka mi naređiva da čuvam Vinka. Da ga pušćem nek se sigra na dvoru a ako j žedan da mu dam vode. Ako stara štagod išće da joj dam jel pomognem. Na kraju rekla da neće dugo i da mi ni slučajno u glavu ne dođe da maknem od kuće. Ni do kraj sela nisu ošli a Vinko cunja po dvoru. Više koca neg što oda. A mene vrag ne da mira, vrebljem čiča Markove trišnje. Zrile, ko krv, vabu. Već par dana motu mi se po glave. Ni prošlo mlogo u dvor unilazu pajtaš Minkoš i Tuna. I oni oma spazili trišnje. Ko ne b spazio? A vrag nam ne da mira. Vinka ispod ora poklopim bacnjem i dam mu sigranja a mi priko dvi ograde do trišanja. Časkom se popeli. Taman napunio nedra kad pukne grana za koju sam se držo. Sordinjam se. Poispadale trišnje iz nedara. Kerovi počnu lajat. Tuna i Minkoš se sjurili dole. Porasipale se i njeve trišnje dok su bižali. Dali petama vitra a ja izgreban i poderan osto ispod trišnje. Bižo bi i ja al noga i rebra odviše bolu pa ne mogu maknit. A čiča Marko iđe iz pridnjeg dvora. Došo pa mi pita šta ja tu radim. Šta ću kazat? Da sam došo trišnje krast. Spušćo nos pa ćutim. Vidio čiča Marko koliko j sati. Ta zna i on šta su zrile trišnje. Ode po dragače pa mi natovari i odnese kući. Istovario mi pored bacnja s Vinkem. Ja ni maknit. Stara još rči a ja ju neb viko da se još i ona ne uplaši. Stenjem. Evo ope unilazi čiča Marko. Ispod dugački i zafrčiti brkova se nasmijo pa mi pruža torbicu punu trišanja. Ni dugo prošlo otvara se kapija i konji i špediter unilazi. Imu šta vidit. Ispod ora bacanj a u bacnju Vinko. Poderan, izgreban i ugruvan stenjem i Vinka nudim trišnjama. Dada mi pogledo ispod obrva i sam reko da će mo se divanit a majka se prikrstila i izvadila Vinka ispod bacnja. Potli sam se nikako dovuko do kreveta. Iz glave mi izašle trišnje a unišle dadine riči da će mo se divanit. Dalje mogu sam kazat da smo se potli par dana divanili i da su kako danaske moderno kažu dičja prava prikršita. Ni to bilo ni prvi put a ni zadnji put. Al dico moja i danaske mislim da sam zaslužio. Kadgod se zno red«.
