Arhiv tekstova
Guske
Taman študiram kako nema faš Joze kad se otvara kapija i on unilazi. Rdnio vratma da su se guske zadnjem dvoru uzbunile, a žena iz kuće istrkala. S vrati viče: “Faše, faše, tribaš mi oma! I to oma j‘ kasno. Pomagajte«. Smirivam ga: »Polako, polako. Di gori? Kaka j‘ nevolja? Tu sam. Neću nigdi pobić«. Zadijan divani: »Faše, nedilj dana mi unuk u varoši dan-noć kašlje. Sva j‘ vruć, gori. Nosili ga kod tušta doktoreva al ništa. Poslidnji doktor reko da posli svi likova jedino može pomoć guščja mast. Reko sinu i snaji da probu nać masti od gusaka. Ka‘ sam čo, oma sam se vas sitio. Vi imate gusaka a daće Bog da imate i guščje masti«. Isapim da ni promašio. Sad ja vičem: »Ženo!«. Doletila na ti njezini bolesni noga. Naređivam: »Donesi litru vina i dvi čaše«. Faš se vata za glavu, sad on viče: »Faše, nemam kad dangubit i otakat sade s tobom! Ako nemate, moram it tražit po selu guščju mast. Čeku mi kod kuće«. Stiglo vino pa ću ope‘ ženi: »E, sade idi donesi jednu teglicu guščje masti. Ako nema, oma zakoljte gusaka kolik triba. I da se topi mast«. Ope‘ ošla ko vitar. Evo je natrag, nosi teglicu a ja nastavljam: »E, sade mast triba odnet do fašovi. Unuk im bolesan. U velike su potribe. Ako ne znu, triba im pokazat kad, kako i di triba namazat mast«. Ni se bunila. Krenila. Vidim da su ju te bolesne noge oma prošle. Gle, bome i snaja leti za njom. Vidim biće pomoći, a bome biće i divana kod fašovi. Faš skočio sa stolčca. Iscidiće mi koliko mi grli. Latio točit i nazdravljat, pa će: »E, sade možemo na miru divanit. Faše moj dragi, kad god sam bio u potribe uvik si bio tu. I nikad se nisi obruko. Fala ti do neba. Sade vidim koliko j‘ istine kad često kažeš da smo digod ošli naprid al bome da smo digod ošli i unatrag. Evo sade guščje masti i gusaka skoro ni za lik a kadgod ji imala vala svaka kuća«. Dok koštam vino divanim: »E, moj faše, vidim da se sićaš koliko j‘ u selu kadgod bilo gusaka. Dvaput se na dan meo sokak od guščji govana. Ujtru, ka‘ su guske ošle iz kuće na Dunav i pridveče ka‘ su se vratile. Kad sve guske dođu na vodu, Dunav se bilio od nji. Oko nji nisi imo veliki briga. Same otranu gušćiće. Ne moraš je mlogo šta ranit ka‘ su skoro cili dan na Dunavu. Tamo rane do mile volje. Pazi kake smo sve hasne imali od nji. Za čuvat kuću ma l koji kera ravan guskama. Čim vidu jel čuju kogagot da j‘ unišo u dvor, uzbunu ni sam kuću već i komšiluk. A bome paprikaš od gusaka jel pečena guska, to j‘ štagod. Guščja džigirica se uvik tražila a kako čujem od Marina i danaske. Bome, kažu da su i jajca likovita. Ima tu još hasne. Kad zakolješ, ostaviš perje za vankuše i dunju. Ništa mekše i bolje ne grije neg perjani vankuš i dunja. A i plovak na udice je najbolji od guščjeg pera. I na kraju smo došli do likovite masti. Moš zamislit kako j‘ prija spašavala guščja mast ako pored toliki doktora i likova i danaske spašava? A ako još guske ni krova nad glavom ne tražu šta š više, faše? Možda sam i zaboravio štagod«. Češe iza glave faš pa u bradu mrmnja: »Zašto onda danaske ne držimo guske ko prija već nam dvorovi zvrju prazni?«.
