Arhiv tekstova
Nema grija
Bio jedan redovnik, plebanoš, imo je slugu, Ivan mu bilo ime. Došlo je vrime, vidio popo da Ivan malo-malo pa nađe posla u podrumu. Siti se popo da Ivan pije od popovskog vina, al se i Ivan sitio da popo ljubi njegovu ženu. Popo se sitio al nije uvatio slugu, pa sad vreba i uvik onom za petama.
– Šta si u podrumu radio?
– Gledam da ardovi nisu zasušiti.
Ivan opet u podrum, plebanoš opet za njim:
– Opet su ardovi zasušiti?!
– Ne. Gledam jel su slavine dobro zavrnite.
A plebanoš jednako misli: kako bi on slugi zavrnio?! Nikako da ga uvreba na vinu. Jedared iđu blagdani, iđe Uskrs, pa se plebanoš dositi kako da proba Ivana da ovaj kaže jel istina da pije od njegovog popovskog vina. Pozvo on slugu:
– Ivane, sinko, iđu blagi dani, jalda ispovidićeš se, pričestićeš se za Uskrs?
– Kako ne bi, gospodine, kako ne bi!
Plebanoš dalje ne vreba Ivana, sa’ će on njeg već imat u šakama. I došo red da će se Ivan ispovidat. Očo, sio u ispovidnicu, počo ga plebanoš ispovidat:
– Ivane, sinko, došlo vrime da kažeš grije male i velike.
– Kad budem imo.
– Ivane, sinko, kako ćeš se pokajat ako ni ne kažeš.
– Kajaće se ko ima zašto.
Plebanošu se najedared počela okrećat ispovidnica. Vidi, onaj se ne da ni tu. Nema drugog puta, mora načet pravi divan.
– Ivane, sinko, jalda si pio od mog vina? A tebi to nije grij i grijota?!
Plebanoš pita, al Ivan ćuti.
– Ti, Ivane, ta kaži koliko put si pio od mog popovskog vina?
Ivan samo ćuti. Opet mu kaže gospodin:
– Ta kaži, Ivane.
Sluga onda progovori:
– Gospodine, ode baš se ništ ne čuje.
– Prominimo onda misto.
– Dobro, oću.
Ustane gospodin, ode na Ivanovo misto. Sidne Ivan na popovsko i ne čeka neg on počo ispovidat onog:
– Gospodine, kažite Vi meni koliko put ste ljubili Vi moju ženu?
Ćuti gospodin. Opet mu Ivan kaže:
– Ta kažite, gospodine, koliko put ste ljubili moju ženu?
A plebanoš onda progovara:
– Ivane, sinko, pravo kažeš: ništa se ne čuje!
Pričala Julka Dikan, Baja, r. 1900. g.
Cvjetovi mećave, 1971.
