Arhiv tekstova

Svudan se ljudi znadu hasnirat (koristiti) Božjim darom iz prirode. Na priliku: Eskimi od sniga prave iglo (nastambu), Hercegovci, Dalmatinci i druga čeljad koja žive na kamenu, od njeg prave kuće, bunje, ograde itd. Mongoli i drugi narodi iz azijski stepa prave jurte (šatore) od konjske kože itd. Danas podikoje obitelji Indiosa žive na plutajućim trščanim splavovima na jezeru Titikaka (Titicaca), adet (običaj) kojeg su talovali (naslijedili) od Inka. U trščanim nastambama na vodi žive i narodi u velikoj delti Dunava (izmed sv. Đorđa i Kilije). U iranskom dilu delte Šatt al-Arab-a narod je naučio živit u močvari, di su od trske napravili ljucke nastambe, molitvene hramove, čak i dvorane za zabavu koje plutaju u vodi na trski. Od marve (goveda) odranjivaje bivole rad mlika i mesa, koji na velikoj vrućini, kaka je tamo, najveći dio dana provode u vodi, a samo pokatkad izlaze na suvo.

Naši stari su dilom ovamo došli i iz Hercegovine, iz kraja oko Neretve, Bregave i oko nji drugi voda u kojima je raslo barsko raslinje (biljke), med njima najvridnija trska. Nje je najviše bilo u Hutovom blatu. Kako su imali nadovat trsku i drugo barsko raslinje, zato su ga i znali hasnirat. Čeljad kojima se posrićilo da su se ode smistili oko dolova (vode obrasle barskim biljkama) talovali su i trsku koja njim je pomogla da sebi časkom naprave nastambu. Ode su naši stari imali zabadavad i tri velika Božija dara: trsku, drač (bagrem) i druga drva i rodnu crnicu, donekle i pisak. To bogatstvo ove ravni njim je pomoglo da se friško, jeptino, i dobro smiste. Oni su tribali samo »podmetnit leđa«, latit se posla i za par (nekoliko) dana su napravili nastambu - zemunicu. Da pri ruki nisu imali makar jedan od naređani jeptini darova teže bi započeli život, a teško bi i izdurali često vitrovitu i oštru zimu.

Kako su vrimenom salašari gospodarski napridovali, polagano su počeli napuštat zemunice i pravit salaše, podesnije nastambe. Do druge polovice XX. vika brez trske nisu napravili ni jednu kućnu el salašku tavanicu, a najviše krovova pokrivali su trskom.

Kad su zemlju iskomadali salašari koji su talovali i dio dola imali su posla š njim da valjano paze na barsko raslinje i izhasniraje ga za se, a suvišno da prodadu. Veliku hasnu od dola naši stari su potvrdili izrekom »do plaća porciju«, znači da je od njeg toliko hasne da š njom plate godišnju porciju (porez).

Koliko su onda cinili dolove i barsko raslinje vidi se i po učenju u poljoprivrednoj škuli koja je na Paliću počela radit 1897. godine. Med drugim znanjom đake su učili i o gazdovanju dolovima, kako hasnirat trsku, rogozu, situ, vrbu, i travu (barska raslinja) iz mlake (lokva obrasla travon).

Kadgod je trska bila zdravo tražena, zato su se starali da joj stabaljika (stabljika) bude što deblja i višlja, taka je vridnija, imala je bolju cinu. Da taka bude zrilu trsku su morali pokosit svake zime da naprave više mista mladim izdancima koji će niknit iz drugog, kolenceta podzemnog stabla.

TRSKA: Pismena kažu da ima 44 fele (vrsta) kojekake (razne) trske, a u našim dolovima raste obična, el kako je još zovu krovopokrivna trska (lat. Phragmites australis). Ona raste uskraj jezera, u vodama koje sporo teku i u močvarama, najviše u deltama rika, po ciloj Zemlji. Ova fela trske naraste uvis do 4-5 meteri, a pod vodom oko podrug (jedan i po) metera, katkad i dublje. Stabaljika joj tvrda, drvensta, s listovima širokim 1,5 - 2 cm. Nuz krovopokrivnu trsku najpoznatija je šećerna trska. Više feli trske sade po parkovima i baščama, di lipo izgledaje. Kadgod su jednu felu trske sadili i od nje pravili štapove za vaćanje riba na udicu. Trska je bila zdravo (jako) raširena i po Bačkoj, al su u njoj isušili skoro sve dolove.

U našem ataru trske najviše ima u Ludoškom jezeru, nuz obalu Palićkog jezera, u akumulaciji od Skenderova do Kapunje (dio pustare kod Mišićeva), u Kapetanskom ritu od Mali Pijaca skoro do Kanjiže. U našem komšiluku trska raste u Krivaji od Naćvina (Stari Žednik) do Bačke Topole, u akumulacijama kod Stare Moravice, Svetićeva, u dilu Mrtve Tise kod Horgoša, u kanalu »DTD« oko Adorjana (Nadrljana), u rukavcima Dunava oko Bačkog Monoštora...

S prolića kad biljke počmu rast trska friško dopre do pune visine i još prija lita je ulipča kunina (cvat), nalik raspršenoj metlici. Mlade stabaljike trske su slatkaste, voli ji josag (blago), al ga š njima nisu ranili, jel je zrila trska od veće hasne. Kad sam liti ko govedar čuvo (napasivo) marvu (goveda) pod dolom i kad sam se zagledo u kaku ticu el vrebo da vidim šta šuška u trski, trevilo se da je krava zašla u mlaku i otaleg se časkom uputila u zelenu trsku. Krava iz daljeg osti sagu (miris) izdanka trske koja vuče na slatko, vabi je da je što prija zagrize. Kad se to trevilo zadesila me patalija (nevolja): moro sam bos zać u trsku, gacat po mulju, izbost tabane na ocičenim dilovima stare trske, izgrebat noge, u krug zaobać kravu i istirat je napolje. Za taki propust sam bio izružen (izgrđen), jel smo usput izgazili, izlomili tušta mladi izdanaka, za toliko će bit manje zrile trske. Kad sam kravu istiro napolje najpre sam s moji noga moro poskidat pijavice, a onda i s kravini noga, da ne sisaje krv.