Arhiv tekstova
Ništa – lasno se plaća
Tude u Sonte bila birtašica – udovica. Još kokoše čeprku na đubretu, kod nje banda već svira. Ko projde, ona ga zove:
– Ote gosti moji, ote!
Na jeziku bratoljubiva, gostoprimiva, a koga lati tog ne ispušća. Nikad da će reć:
– Neka pit, dosta je!
E, al jedared se dogovoru sami grabijanti da će it k njoj. Novaca ni u jednoga.
– Ote, gosti moji, ote gosti moji! – zove ona.
A oni u sebe:
– Zaključaj vrata, imaćeš više sriće.
– Ote, gosti moji! Šta željite, šta voljite?!
– Pit i trošit ćemo. Ti samo piši, na kraju ćemo platit sve šo je na table.
I:
– Banda – sviraj! Nije još očev križ spo!
Zovu rundov pa rundov, birtašica samo nosi – i piše. Banda svira, grabijanti ko grabijanti: jedan igra, drugi lati šaku i po svi čaša udari – birtašica obide pa obide – i samo piše!
Svak je vesel, birtašica najveselija – dok tabla nije b’la puna. Jedan grabijant će onda:
– Banda! Božju diku! Kolo, sviraj kolo!
A birtašica:
– Ju, kako moji gosti znadu igrat!
I znadu. Prevrndaju sve tako igraju, a kolo ide sve do zida. Kako koji dojde do table, on leđima po njoj. Taru leđima tablu, taru i kad je b’la sva trisana, jedan grabijant će birtašice:
– Voljili bi platit. Sve što je na table!
Birtašica leti, al se tamo sva nakečila:
– Groznica vas povatala – šta je ovo?!
– Račun.
– Na table nema ništa!
– Toliku ćemo lasno platit.
Pričao Joza Vulić Kičer, Sonta, zemljoradnik
Do neba drvo, 1963.
