U starovinsko vrime ljudi se nisu vandizali već se svaki pošten čovik staro sa životom. Svit se nije toliko mišo i privrćo, pa se med sobom sav okoliš zna i pozna u srce. Nisu jedan drugog zvali ne znam kako, već se čoviku kaže »bać Marko« el već kako mu je ime, a ženi »snaš Mande« el već kako se zove. Kojikake gospodare naš svit nije baš svako jutro imo za ručak, jel nit je od nji nit je s njima živio. Bilo je ljudi koji su i umrli, pa jesu l za života vidili el nisu kaku šušu što je tražila da je zovu gospodarom. E, al vrime se jedared počelo primećat.
Makar blizo nije bilo vode naš svit je išo na vodenice, jel je s nji dobar meljaj. Krenu oni tako godišnje jedared, pa onda provedu i nikoliko dana do vodenica i natrag, al se namire s meljajom sve do novog kruva. Dogodine se onda ni ne miču sa svog ognjišta, pa ni ne znadu šta se za to vrime događa u svitu.
Tako su oni krenili jedared s ránom i kad su došli bliže vodenicama, čuju da svit još jedva kome kaže »bać« već svakoj naduvenoj uši vele »gospodaru«. Ljudi se začudili, pa kad su došli do vodenice u kojoj su meljali, borme ne znadu je l se vodeničaru mož kazat »bać Tuna«, kako su ga još prošaste godine zvali.
Uzvrpoljili se oni, pa stali malo dalje od vodenice i dogovaraju se kako će tisnit do nje. U to baš stigla jedna lađa s ránom. Onda lađe nisu išle ko sad već ljudi iđu brigom pa lađe vuku na vrengijama. I ovi ljudi, koji su sad dovukli lađu, skinili vrengije s ramena pa će se malo razožurit, kad jedan od nji spazi jednu mladu koja je malo dalje prala košulje.
Naši ljudi se baš češu po glavama, kad onaj zbacio vrengiju i poviče mladi:
– Ej, gospoja Mare, šta ti radi gospodar Mate?
A ona zasukala skute da se ne umoče u vodu, jel stoji u njoj do kolina, pa ni pet-ni šest već se lipo ozovne:
– Ta eno baš sad je i on očo kući. Maže prsa, jel je baš prid vama i on dovuko lađu.
– E, pa onda pozdravi gospodara Matu, a i mi odemo prsa namazat.
– Oću, gospodaru, oću – kaže mlada.
Kad su naši ljudi čuli taki divan, borme se nisu više mislili kako će izać na kraj s vodeničarom, već ošinili konje i ajd do vodenice. I viknu oni na sva usta:
– Gospodaru Tuna, jesmo l dobro uradili što smo se trudili da ti ránu vučemo čak ovamo?
Onaj ne zna jel se šale el ozbiljno divane, pa samo zapita:
– Ta zašto pitate, ljudi?
– Pa ko velimo, svit se niki privrnio otkako mi nismo bili odan, pa bi možda ti, gospodaru Tuna, lakše mogo donet vodenice tamo kod nas na suvo neg da nas toliko vučemo ránu ovamo i natrag.
– Ta zašto i kako, ljudi? – vodeničar siroma ne zna o čemu je divan.
A oni njemu:
– Tako. Mi ko velimo, ta valjda ni vodenici neće smetat što će kod nas bit na suvom kad ni tebi ne smeta što se zoveš gospodar.
Pričao Joso Knjur
Bunjevačke narodne pripovitke, 1951.