Baka Marica ni mogla čekad ni da se užina a kamo l doveče, javila oma ujtru da svi dođu na klupčicu. Šta ću, hoklicu pod ruku pa na klupčicu. Žene žuru, papuče im u pete udaru. Iz daleka baka Marica  viče: »Čeljadi, jeste čuli?« Smišća se, maramu odveziva pa poveziva i nastavlja: »Kod Begešarevi propala rakija. Što j propala al snaš Đula Begešareva oma tako pofalila da j završila u bolnice. Kažu, sam se izvrnila kasu joj rekli«. Baka Janja ju zaustavljiva: »Stani Marice, stani, ta šta divaniš, tebe j vrućina udarila u glavu. Komu j još propala rakija. Ta još ni jedna rakija ni propala koliko ja znam. Jel se popije i štagod malo podilji i ritko kad dočeka novu. Kod nas u selu rakija cigurno nikad kod nikog ni propala. I šta b snaš Đula pofalila rad rakije. Ta ona nikad ni pila a koliko znam ni sade ne pije«. Raširiva ruke baka Marica pa će: »Ta ovo j drugo, ne razumiš Janjo. Ovako j bilo. Ta njezin unuk Joza se tio ženit. Prvo snaš Đula, sin i snaja išli kod prije i pretelja dogovorit rakiju. I išlo sve ko po loju. Odneli dar. A prija se još sitila pa leđima zatvorila vrata od sobe kasu unišli da b dogovor uspijo. I sve kako dragi Bog zapovida. Rakija bila subotom. Krenilo se kaj zvono na crkve zazvonilo. Izmoljio se Anđeo Gospodnji i uz riči Bože pomozi se krenilo. A na rakiju išlo vala po sela. Vala znate da j velika snaš Đulina familija. Snaš Đula, momak za ženidbu i njegovi dada, majka, braća, sestre, kumovi i rodbine, ohohoooo. Bili važni pa išli još i na karuca. Tamburaši je pratili. Ko svatovi mali. Dočekali je kako dragi Bog zapovida, udavača i njezini najbliži. I vala cili sokak i po sela došlo gledat. Bome udavača dobila baš štagod. Jabuka vala najveća na drvetu i u njoj zabodeno novaca pa još nakitita šiškama od novaca. I darivalo se kako Bog zapovida, gibanice ukiselo s makem i vala najlipše od ruveta kako već iđe. Cila đuvegijina rodbina nadarivala. Nakupilo se darova a ni do svatova nisu došli. I udavača se lipo opravila u divojačko ruvo. Krila sam onaka. Ona lipa pa još opravita. A diver i diveruša kažu opraviti po šokački. Sve išlo kako dragi Bog zapovida, kazano i odgovarano, otpivano sve po redu pa se čak i groktalo, gibanica se jila i kugluf, riba se kuvala. Kažu daj udavača svekrvu i svekra tako izljubila da j sve pucalo, na sokak se čulo. Skratiću, veseljilo se dojutra. I bakancoši brkove omastili i žeđ ugasili. I na kraju čeljadi potli dva dana znate šta j bilo?« Svi isklištili, čekamo. »Pa ošla udavača na viru s dugim. Osto snaš Đulin Joza kratak, prošo ko bos po trnju. Propala rakija«. Na sve to će strina Evča: »Čeljadi, pa to j danaske tako. Svakom od volje. Danas jeste, sutra nije. Ta momci i divojke minju jedni druge ko čorape. Ko još misli na rakiju«. Baka Janja će: »Evča ope divaniš priko bundiva, koda si ludi gljiva jila. Kako to može bit dobro? Pa taman potli toliko vrimena kogod rakiju napravio i onda ona propadne. I to mi nikaka mlada. I to mi nikaka ljubav bila. Na to zlo još i darove triba vraćat«. Objašnjava baka Manda: »Jest da j rakija propala al bolje oma neg da su dicu ponapravljali pa se rastali«. Baka Tonka kaže da ona uvik divani da se ne triba prija reda radovat. Da triba prvo skočit pa onda kazat op. A i ja se posli ovog študiram oću l pravit rakiju i ženit se pa ću naglas: »Ima pravo strina Evča. Dobro j dragi Bog izmislio tu rakiju pa se uvik mož do svatova pridomislit i pobić«.