Jedan momak će se priženit u divojačku kuću. Divojkin otac ga uzo nasamo, pa mu kaže:
– Slušaj, sinko, ja ne bi tio da posli bude divana i grija – znaš li ti da u našoj kući žene zapovidaju?
– To ne mož bit – nit sam čuo da tog igdi ima. – momak će se bunit.
– Varaš se, sinko. Al da ne bi trošili riči, bolje da mi uradimo ovako!
Dao on momku puna kola jaja i dva lipa konja, žerava i mrkova.
– Eto, prođi malo po svitu, razgledaj po našim kućama. Nađi makar jednog čovika da je gospodar u kući – bićeš i ti. Dobro?
– U redu.
– E, onda ćeš radit ovako: di nađeš da žena zapovida, poklonićeš samo jedno jaje, a di nađeš da čovik gazduje, tamo ćeš dat konja. Ja bi da daš i obadva, al jednog ostavi da ne bi sam kola vuko natrag.
– Dobro. Nek bude kako bude.
Momak đipio ko da će sad oma dilo izać na vidilo, daborme po njegovom, a starac samo zasukiva brkove pa se lipo smijucka ispod nji.
– Ako voliš kajganu, ne bi bilo bolje da se sad naručaš jel se bojim da ćeš ostat gladan kad se budeš vraćo. – starac ispraća momka.
– Slabo ja u to virujem. – momak se koči i vrkoči.
Ode on ko tane, pa u prvu kuću i već s kapije viče domaćini:
– Pretelju, jesi l ti gazda u kući?
– Šta ja znam kad žena nije kod kuće. Ode prvo jaje.
– Ko tu zapovida? – momak trče do druge kuće. 
A domaćina:
– To pitaj moje žene.
Ode i drugo jaje.
Od kapije do kapije jaja samo odlaze, al ko u vitar, dok na kraju nije ostalo svega jedno. Momak sve ne zna u koju bi kuću tisnio, kad jedared vidi u avliji samog čovika.
– Ko gazduje u tvojoj kući? – reskira se momak.
– A ko bi drugi već ja, kad nikog drugog nema kod kuće.
– Biraj konja kojeg o’š – tvoj je! Dajem ti ga za tu zlatnu rič.
Onaj ne pita zašto, već uzo žerava, ko veli da ovaj luckasti momak ne trgne rič. Momak okrenio rudu kući, pa kandžija mrkova.
– Baćo, – oglasiva se još sa sokaka – evo mene na jednom konju!
Al da ima oko na timenu, vidio bi da za njim jaše onaj na žeravu.
– Alaj ti dekaš – ni da te stignem ni da te dovičem! – sjašio onaj dok starac nije stigo ni kapiju otvorit.
– A šta bi ti još od mene?! – momak razrogačio oči.
– Šta bi ja?! Ništa – brate moj rođeni, ja baš ništa, al ti ne poznaš moju ženu pa ni ne znaš da si se sustrio s njom. Ti od moje kuće – ona baš dolazi. Pita me: otkud mi ovaj žerav. Kažem »tako i tako«, bio onaj momak pa mi kaže da biram konja kojeg oću, pa ja izabro žerava. Da si vidio vatre! Zinila: – ludi čovče, jesi l ti ćorav – ne vidiš da je mrkov bolji?! Oma da si trčo za momkom i uzo mrkova! I eto mene.
– E, moj pretelju, kad je tako, daj ti tog žerava – divojkin otac se umiša.
Uzme on konja, a na momka:
– Daj ti i ovom jedno jaje.
Do neba drvo, 1963.