Arhiv tekstova

Sijat, gledat u nebo i moljit se

Prikjuče smo divanili od onog »da ti prođe vrime«, a nismo redovno ni otrisali usta posli užine a Marin će: »Ajte, dida, iđemo malo do atara da vinimo naše žito. Ope’ ima fodbal na televizije pa dok čekamo da nam prođe vrime iđemo do atara«. Ta sto put sam reko da Marin kaže na misec da iđem š njim, išo bi. Vala bi mi teško bilo otić š njim na taj truli zapad da mi zove, al ko zna. Ko što vidim, naviko sam se i na ovo njegovo »da nam prođe vrime«. Stigli do atara, ni unišli nismo kad ono Bože dragi atar se ne vidi. Ta lenija se ne vidi redovno. Mal vidiš, više ne vidiš. Više ne vidiš neg što vidiš. Taki prav do neba ne sićam se da sam vidio. Stali pa gledimo. Pitam Marina: »Marne, pa šta j’ ovo? Jel ovo neko nevrime što j’ sam u ataru, a u selu ga nema? Ta ko da se svaj prav cilog atara digo u nebo«. Sidimo i čekamo. Študiramo šta j’ sade to. Kad ono, čeljadi, izronio traktor iz tog prava i vuče drljaču. Drljača vala taka velika da vata po sokaka. Zamislite, čeljadi, jedan traktor i jedna drljača zaprašili da se ne vidi cili atar.  Vidimo i mi sade da se pripravlja zemlja za sijanje. Marin će: »Bome, dida, vite ovo neće izać na dobro. Ta i ja znadem da zimus ni bilo sniga a ni kiše, a kiše za cilo proliće par kapi. Kako će se u taku zemlju sijat? Ka’ će, kako će i šta će tu od sijanja izniknit?«. Bome i ja se zaštudirao. Marin okrenio lemuzinu pa se zaputio drugim putem do naši njiva. Stigli. Bome sa’ sam se još više zaštudiro i zabrinio. Ta naše žito jest da j’ posijano na vrime, al koliko j’ na početku bilo lipo toliko sad baš i nije. Jest da smo prija i potli sijanja napravili sve kako dragi Bog zapovida pa se još i moljili. Ova moja molji ujtru i uveč za naše sijanje. Naše žito mi ko nikako blidunjavo, a i ko da i ritko, tamo ovako a onamo onako. Ta da j’ sve kako triba tribalo j’ bit već do do priko kolina i zeleno ko gora, gusto ko četka. »Bome, dida, ako ovako ostane nagrabusili smo, obrali smo bostan, od žita ništa. Ako kiša ne spadne i led ne potuče bit će na kraju za sime«, Marin će. »Od maloći se sićam da si mi divanio da triba posijat a dragi Bog će se pobrinit, al brez vode za zemlju nema ni posla kako se kaže. Ostane sam sijanje.  Kako sam gledo na mobilnom oće l bit kiše ovog miseca, bome nećemo se okišit. Da j’ padala prija misec dana, bilo bi skoro kasno«, nastavlja Marin. Objašnjavam mu: »E, moj Marne, ta vala otkad znam da su počele te nove tehnologije kako se kaže, da se ima š čim bez muke sijat, potli posoljit, kopat, obrađivat, vozit... ispalo j’ da j’ najlakše i najvažnije posijat. Čak ti sve i du i još da potli na kraj platiš, bude šta ti dragi Bog da. Za kišu ćemo u nebo gledat. Ono što ima za navodnjavat je od pokojne Marije Terezije jel se i ovo novije sve zasulo, zaraslo, skoro da se i ne vidi di je. Ta digod mož što s’ kaže rukom vodu dovatit, a njive nam suve. Pa još platimo i za odvodnjavanje a vodu ni sanjat. Puno j’ tu divana, a malo posla. Sve možemo, al vodu dovuć ne znamo jel ne možemo. A bome plašim se i kad ju jedanput dovučemo biće skupa ko otrov. Za sve se ima, za oružje, za ubijat jel kako se moderno kaže za branit se. Za to mora bit. A za brinit se za naše sijanje, da se ima šta jist pa još prodat i zaradit za to i nema. Šta ‘š drugo neg posijat pa gledat u nebo, moljit se da će bit makar cina dobra«.