Arhiv tekstova

Imenjaci

E, kaže, bio tako jedan gazda koji je imo zemlju i salaše na nikoliko strana. Ne radi ni jednu zemlju već sve izdaje pod arendu. Izmislio on ovako: zemlje imam dosta da možem živit i brez rada, a i kad bi baš imo volju da gazdujem, zašto da uvik drćem kaka će bit godina! Ovako, arendašima rodilo a ne rodilo, meni uvik rodi kad meni moradu platit arendu.
Nikad ne izda zemlju na više godina, da bi mogo arendaša krenit kad oće, pa svake godine gleda da arendu udesi kako je njemu bolje. Ako je u izgledu da će rana bit na cini, on izdaje pod arendu za ranu, ako nije taki izgled, on u novcu, al šalangove nikad ne zaboravlja. U šalangove dobije i ogriva, debelo krmče i živine, a ne zaboravi uzet i svoje iz voća na ledinama.
I tako ništa drugo ni ne radi već s vrimena na vrime iđe od salaša do salaša i sića arendaše šta su mu još dužni.
Jedared došo kod jednog malog arendaša baš posli užne, kad su dica bacila mačkama što je ostalo od užne. Na salašu se mačke baš ne maze, a kod sirotog arendašića se baš ni ne možedu mazit, i kad njim se štogod baci, onda sve navale ko hale. Navalile i sad sve mačke, al najviše jedan veliki mačak. Skočio u sridu, nakostrušio se i ne da bliže. Kako će koja mačka zgrabit štogod, a on nju noktima i zubima.
Arendašova dica se smiju okolo, a i gazdi se dopalo kako mačak nikom ne da bliže. Stao i on, pa viče mačku:
– Samo tako, drž, ne daj!
Uto izašo i arendaš, a evo za njim i žene, pa zovu gazdu unutra. Neće on dok ne vidi šta će naradit veliki mačak već pita kako se zove da ga mož imenom rabrit.
Gazda pita za ime, a arendaš i arendašica se najedared spleli, pa bi štogod i kazali i ne bi. Kako će kazat kad su mačku nadili baš gazdino ime.
– Šta je, niste ga valjda zaboravili krstit? – gazda će u šalu.
On će u šalu, a arendašov najmanji derančić će:
– Nismo borme, on se zove Loša!
Arendaš i arendašica bi udarili derana po ustima, al se gazdi zdravo dalo na smij kad je čuo kako se mačak zove.
– Vidi, vidi, pa to je moj imenjak! Tako i triba! Valjda ste mu zato nadili moje ime što je tako lip debo i jak ko ja!
Arendaš i žena se sad samo zbunili, pa ne znadu el bi potvrđivali, el bi na dicu da ćute, al derančić se oslobodio kad je vidio kako je gazdi drago, pa ga niko ne zadrži. Stao on prid gazdu ko mator i kaže:
– A, kako ne bi! Zato smo mu nadili to ime što je tako posrtan i sve grabi sebi! Gledajte ga, ni sad niko živ ne mož doć od njega do zalogaja!
Derančić se zapripovido, a gazda se najedared manio smija, pa se okrenio na petama i ode ko iz puške.
– Gazda Loša, pa nećete nam ni uć?! – arendaš će za njim. – Šta Vam je da najedared odete?
Al gazda skočio na kola i ni ne obazire se već ošinio konje i onda viknio:
– Za danas smo se dosta izrazgovarali!
Pričao Lazo Križanović
Hrvatske narodne pripovijetke, 1957.