Arhiv tekstova

Da ti prođe vrime

Marin osto potli Uskrsa pa se ima ko bavit sa mnom, on ne mari bit s didiom. Užinali, on će: »Ajte, dida, sa’ j’ već dužji dan, dok ne počne fodbal na televizije iđemo malo do Dunava, vozat se čamcem i divanit se. Da nam prođe vrime«. Ni završio ni, ko radosnik žurim. Ni sili u čamac nismo redovno, a mene spalo na pamet: »E, vi’š, Marne, ka’ sam ja bio taki ko ti bome ni bilo tako da si mogo i stigo it digod za dana, vozat se kad ti spadne na pamet, da ti prođe vrime«. »Kako mislite, dida?« Marin će. »Eto, da kažem, nisu se momci a ni druga čeljad mogli it vozat još priko nedilje. A osim čamaca, po koje bicigle i špeditera nisi imo ni š čim. Možda priko zime, al to j’ onda drugojačije. Moglo se subotom i nediljom i to kad ni bilo posla. Išli vozat divojke, udvarat se na Dunav. I kad nisi imo posla pa si pito jel možeš digod it, oma su ti našli posla. Da ti zalud vrime ne prođe ako se u zo čas i nediljom ni imalo štagod radit. Ta na Dunav si priko nedilje išo pecat, uvatit ribe, da se ima šta jist a ni da ti prođe vrime. Fodbal smo tirali ko dica kad nam nisu štagod našli radit, a kasnije ko j’ bio fodbalaš taj se nediljom išo šutovat. Mi što nismo bili fodbalaši išli smo gledat, navijat. Ako ti ope’ nisu štagod našli. Ta televizije ni ni bilo, a ka’ j’ došla, nisi ju imo kad ni gledat. Naveče ako nisi bio umoran potli posla, gledo si šta j’ novo kod nas i u svitu i potli šta bude. Ni se ni moglo dugo jel je sutra tribalo uranit pa it radit.« »De, de, dida, vidim da ste Vi mene počeli, što b’ rekli modern, filozofirat od ovog modernog slobodnog vrimena, kako sam ja reko da nam prođe vrime. Ni se to vala toliko prominjilo odonda. Lipo Vi to mene izdivante natenane.« Počnem ja objašnjavat: »Potli rata j’ selo bilo siromaško. Sam su oni odviše stari, jel oni koji da prostiš nisu bili ni za šta mogli sidit na klupčice i raspredat o svačem, da im prođe vrime. Al i oni su ako su mogli štagod šuškali po kuće. Ovo kako si reko da nam prođe vrime baš i ni postojalo. Ni imalo kad postojat. Ko j’ imo zemlje taj konjma oro, drljo, šparto. I rukom se kadtod sijalo, motikom išlo kopat, kosama kosilo žito, slama vozila kući, rukama brali kukuruzi, kukuružnjak siko u kupe slago i sve to špediterima sa konjma kući se nosilo. Onda utovarivali u čardake jel nosili na tavan jel pravili gamare u zadnjem dvoru. Uvik se išlo u mobu. Ko j’ moro, nadničario je, u Baranju se čak išlo.  Bome, kadgod su nam bili kratki dani koliko j’ posla bilo jel je falilo dana u godine. A da ti prođe vrime, tako štagod si sam mogo sanjat«. »E, dida, pa ni baš vala tako bilo. Pa vala j’ i onda bilo vrimena da se ne radi. Da si mogo štagod radit da ti prođe vrime?«, Marin će. »Ta još gorje, Marne, još gorje j’ bilo. Ni dica često nisu često mogla dangubit, sigrat se jel štagod radit da im prođe vrime. I oni su bome od maloći morali svašta radit. Ope’ ću na divojke, ta nisi mogo ni cure it gledt da ti prođe vrime. Imo si dane za igranku, svece i crkvu i prela di si je mogo vidit. Ta pola što su se uzeli ni za ruke se nisu uvatilli. Sve bilo već dogovorito. Kako gledanje i udvaranje! Radilo se, rodivalo na tavanu, stražnje sobe i u ataru ka’ j’ došlo vrime«, objašnjavam. Marin će na to: »Znači, ništa godišnji, serije, šoping, morje, planine, kaki hobi kako se moderno kaže, da ti prođe vrime?« »Bome ništa od tog, Marne«, potvrđivam.