Arhiv tekstova

Kad kovač oštri brijač

Bili niki zabačeni salaši, pa kad dođe kraj nedilje, a za muškarce muka – moraju ić berberu čak u selo. Kad je vrime, onda još i ajd-ajd, al kad zapada kiša el snig, ta brada napolak izraste nanovo dok se ne vrate iz sela.
Bio u tim salašima niki krpo kovač, koji se u svaki zanat petljo samo da mu krste ne pucaju nad motikom. Vidi on da bi ljudi dobro platili i priplatili, samo da se ne moraju brijat čak u selu. I šta će on, već udarit i u berberski zanat. Malo otvorio oči kod berbera, kupio sav alat, pa se malo uputio na svojim čeljadima. Kad je vidio da je tako lake ruke da nikog nije priklo ni zaklo, a on razglasio da će subatom i nediljom brijat u kovačnici.
Izabro on vrime u jesen kad su putovi od kiša bili baš raskaljani, pa se salašari čudo obradovali novom berberu. Prve subate u kovačnici ni krknit. A kovač se fali:
– Ta jesam ja berber ko onaj u selu, a alat sam udesio da je za dvared bolji neg onog!
Nikom draže neg salašarima samo da je tako. Kovačka sapuna, kovač brije, al nikad ne oštri kad je alat udesio. Kako prvog obrijo, a taj platio pa sav radostan veli ljudima:
– Alaj smo srićni što smo jednog ovakog berbera zapatili!
Sidaju ljudi redom, ta sve žurkaju jedan drugog, a kako koji ustane i krene, veli drugima:
– Ljudi, baš smo srićni što smo jednog ovakog berbera zapatili.
Raduje se kovač, ta svakog bi brijo i dvared. Tako on nji prve subate obrijo, pa jedva čeka drugu. Lakše je s brijačom kruv zaradit neg s motikom el na nakovnju. Al kad došla druga subata, a u kovačnicu niko ne svraća. Već se i mrak vaćo kad prođe jedan komšija.
– Ej, kud bogdaš? – istrčo za njim kovač.
Onaj se niki ušvrćko, al na kraju kaže:
– Komšija, kad me pitaš neću ti lagat. Iđem u selo, ko i svi drugi, da se obrijem.
Stala rič u kovaču kad je to čuo. Al je tu i kovačka, pa ona zapita:
– Šta je to, komšija? Pa jeste l jel niste svi kazali da je srića što ste jednog ovakog berbera stekli?
– Jesmo, komšince – kaže onaj kad je već počo. – Jesmo rekli i jeste prava srića što smo stekli jednog, jel da je više, kako bi se od nji oteli?
Kad su ga pitali, čovik kazo šta mu je na srcu. Dotle se i kovaču vratila rič, pa će on:
– Ta, komšija, ima l meni kake zamire? Ja sam brijanje dobro izučio ko i svaki zanat.
Onaj bi već išo, mrak je za petama, pa skrući divan:
– Nema zamire tvojoj ruki, al se svi ljudi tuže na tvoj brijač.
O, kad je kovač to čuo, malo nije pao u nesvist tako se iznenadio.
– Mom brijaču zamire? Pa jeste l vi zglavljeni? Valjda sam ja čovik od alata! Ako ga onaj u selu proba posli oštrenja, valjda sam ga i ja probo.
– Pa? – zine onaj.
– Šta, pa? – razgoropadio se kovač. – Onaj u selu kad naoštri proba na dlaku. I šta radi? S brijačom jedva prisiče dlaku, pa vam je to dobro. A ja sam moj brijač tako naoštrio da sam posli oštrenja s njim prisiko dva klinca! I vama taki brijač nije dobar?
Pričao Blaško Bukvić, Mala Bosna
Bunjevačke narodne pripovitke, 1951.