Arhiv tekstova

Nestali šunka, jajca i ren

Dočekali i Uskrs. Oma potli u ponediljak strina Evča javila da se moramo nacrtat na klupčicu. Srića pa j’ dragi Bog do lipog vrimena pa se svi posmišćali u dogovorito vrime. Strina Evča sustavljiva sve da ne divanu pa će: »Čeljadi, moram vam kazat kako sam prošla niki dan. Ja u kuće unaprid kazala da ću ja ove godine nabavit šunke, jajca i ren. Baš sam tila da sve bune po naški, domaće. Sve b’ to bilo lipo i u redu da se ja nisam zaglupala pa zaboravila šta sam obećala. Šta sam naručila. A naštudirala i kako ću platit. Kuma Anica tila dat šunku za crvenu suknju, snaš Đula sto jaja za pregač a prija Marija pet tegli rena za jedne šokačke papučke. Ja zaboravila otić u dogovorito vrime, a tvrdo sam obećala da neću zaboravit. I triput su mi svaka obećavale i pritile se da će prodat ako ne dođem. Zaboravila, ošla ka’ sam se sitila, par dana kasnije a one prodale. Mislim se da ću se još snać pa odem vašarit na pijac. Nisam u kuće ni rekla zašto iđem. A na pijacu čeljadi nit naše domaće šunke, nit naši jaja, nit našeg rena, sve davno poprodavano kažu. A bome kako divanu, kažu i ni baš bilo tog našeg domaćeg mlogo. Skoro ništa. A bilo kažu skupo ko otrov. A ren ko da j’ od zlata. Obišla ja i dućane u selu, al domaćeg nema. Na kraju šta š’: kupuj šta ima, nikake umotane kako kažu moderno rolovane šunke, butkice kako kažu. Kako su mi rekli iz Madžarske se donese. Jajca ko klikerovi, ko da su iz kalupa izašla, jedno ko drugo. Da ne znaš da su jajca ne b’ pripozno, ko zna otkal su. A ren isto iz Madžarske. Čeljadi, da su i jajca možda iz Madžarske«. »Šta da ti kažem, Evča? Ništa nisi slagala, još gorje je neg što si rekla. Al bome, Evča, zaboravit uskršnje jilo pripravit, pa to ni svaki dan da se jide i pripravlja. Ta Uskrs je jedanput godišnje. Fala dragom Bogu i na Uskrs da nisi zaboravila. Ti si od nas mlogo mlađa, mi smo se onda i probudit tribale zaboravit«, baka Janja će. Baka Marica objašnjava di su nestale šunke. Kako su kočakevi prazni i porušiti. Kako više niko ne b’ ranio svinje. Kažu ne isplati se jel se ositi u dvoru kako »meriši« đubre iz kočaka. Pa se onda još i komšije bunu da meriši. »Zamislite, čeljadi, ta u pridnju sobu dođe taj meris. Ta zamislite kako j’ selo prija ‘merisalo’ ka’ j’ svaka kuća imala pun kočak svinja. Merisalo, al su na tavanu visile kobasice, slanine, bome i šunke«, baka Marica će. »Jest, jest pun dvor kokoša. Ni ti ujtru tribo sat za probudit se, oroz čim svanjiva javlja, kukuriče. Kokoše kokodaču. A danaske i to komugod smeta, kažu ne mož na miru od nji živit. Al ka’ si išo dvaput na dan pokupit jajca i na kraj dana bila do vr puna košarka, bilo lipo. A jajca sva velika. Sitna jajca onda naše kokoše nisu nele. A i žuta supa od kokoša s dvora kad se skuvala, lik joj ni bio ravant«, nadodaje baka Manda kako su nestala jajca. Baka Tonka se smislila šta će reć: »Jest, jest, na kraj bostana, u ’nom ćošku imali smo jedan red rena. I kad dođe vrime da će Uskrs odeš pa navadiš. Bilo za diljit, al svako imo. A ren onaki, domaći. Napraviš ako oš da mal sladi jel da bude papren. Od volje i želje. A danaske nit bostana nit rena. Danaske nit za kupit, a kamol l diljit«. Eh, mislim se da to sve jeste nestalo u našim dvorovima i bostanima, al cigurno ni ko što vidim nestalo u glavama, sam se triba sitit i latit radit. Onda će svega bit. Mora. Jest da kažu da se vrimena nema.