Arhiv tekstova

Pekarov čađav šegrt

Bio pekar pijanac, al u selu jedini, i zarada opet teče ko izvor-voda. On imo brata pukog siromaka. U njeg bio sin jedinak. Daće ga pekaru na zanat.
– Ni ne dam ga više iz kuće – pekar pristaje od prve riči.
Bar će bit koga u kući da peć žari i svit posluži.
– Dobro – pristane i deranov otac – al još u jednom da se razumimo: ti nisi samo pijanac već si i teške ruke.
– Jesam, ne tajim.
– E, ja opet ne tajim da bi umro za ovog derana. Ne kažem da ga ne pokaraš, al tuć ga možeš samo po turu. Nemoj po glavi el po drugom mistu pa da ga kako ubogaljiš, jel se onda nećeš nanet glave makar smo ja i ti pod jednim srcetom ležali.
Sluša to i deran, pa dobro pamti, al i majstor, jel je siromak grom od čovika, a čovik od riči.
Deran sad radi, a majstor samo novce prima i bocu dadija. Deran užari peć – majstor se ne da razbudit. Kad se malo otrizne, peć već oladna – kruv ispadne gnjecav.
– Šta me ne zoveš na vrime?! – i udri šegrta po turu.
Drugidaš pomeće kruv, zagrije se od žerave pa se mora dvostruko raslađivat vinom. Dok ne dođe sebi, kruv već priplanio.
– Šta me ne zoveš na vrime?! – i udri šegrta po turu.
Zalud pravdanje – siroma šegrt je uvik kriv. I vidi on jedared: ovako se ne da durat.
Triba tu sebi pomoć. Nakupio čađi na lopatu, lipo sio na nju ko vrebac kad se kupa u pravu i sad čeka da se majstor-stričko razbudi. Ne radi ništa.
– O, ti već ni peć ne žariš, a tisto se već krenilo! – majstor se oma laća tura.
Nek mu je! Šegrt ga samo vuče isprid tista i smije se da pukne. Majstor će jedared pogledat, pa ima šta i vidit: tur oprašio od čađi, tisto zaprašio!
Tuko bi on sad derana i po glavi i po rukama, al onaj njemu:
– Baćo nit zaboravlja rič, nit se šali kad štogod kaže!
Zna to i majstor, ta o rođenom bratu se radi. Šta će!
I on se misli: triba tu kako pomoć. Ne mož se durat da baš niko ne radi: ko će zaradit na piće? I smisli on kako će: pokupio svu čađu, sad nek deran načađavi čakšire!
Počo sad derana tuć ko vola. Ovaj vidi da se sad baš nikako ne da durat, pa donese vina i biž! skloni se u kaki budžak i otud viče:
– Stričko, žarite peć sami! Kad meni ni čađe ne date, radite!
Šta će majstor, mora se sam latit posla. Nek se lati, al šegrt neće ostat samo na tom. Oće on svom majstor-stričku rođenom malo i duga vratit.
Majstor loži pa loži, kad jedared vidi da peć vraća i dim i čađu. Pocrnio majstor ko da je u odžaku visio, a pocrnilo i tisto. Istrči – vitra nigdi. Tako jedan dan, tako drugi dan, pa da pobisne, kad će jedared pogledat na odžak. Imo je šta i vidit: šegrt sidi lipo na odžaku, zadnio ga i vraća dim. Kad je majstor vidio kaka roda se nasadila na odžak, malo nije puko od bisa.
– Šta ti tamo radiš?!
– Ništa, stričko moj rođeni. Kako ste se latili pa svu čađu otmete od mene, eto susto sam već tražeć je, pa sam malo sio i mislim se: Bože, Bože, di bi ja mogo malo nagaravit čakčire?!
Šaljive hrvatske narodne pripovijetke, 1958.