Arhiv tekstova

Živit zdravo

Ko da j’ bio juče Božić ka’ j’ bio unuk Marin. Evo jutroske on osvanio. Potli mi rekli da su mi tili iznenadit. Vidim ja da su se od jutros svi ništa ušpandrcali, ko na iglama da su, al Marina se nisam sitio. Nikad mi ne b’ spalo na pamet da će on doć toliko prija Uskrsa. Ka’ j’ otvorio, vrata mene ko da j’ drugi put svanilo. Izgrlimo se, izljubimo. Pitam ga oćemo našeg vina oma jel potli užine. Eh, to naše vino ta sam dvaput prskano, na vr mi jezika kako se zove ne mogu se sitit, zaboravio. Što b’ rekli, bolje ćutit neg trisnit. Na to će Marin: »E, dida, pa jel korizma? Jel postimo?«. Češem se iza glave. Ope’ ništa ne kažem. Obradujem se misleć da ćemo sade kako j’ Marin došo cigurno štagod redovno jist. Kako j’ počela korizma sve siromaško na astalu, najidem se ko patka piska, sam da imam likove na šta popit. Krču criva po cili dan. Al kako na onom televizoru kažu: »ako postiš, to j’ zdrav život« pa se nemaš zašto ni bunit a kamo l brinit. Fala Bogu čujem kuvaće se riba, i to divlja. I domaće tisto će se zamisit. Gazdarica kaže da riba jeste meso, al može proć. I kolači što se pripravlju posni, nisu po moje volje. Skuvali ribu ja i Marin. E, ka’ smo se pomoljili prija jila kuvarica će: »Ovo vam je kako se kaže zdrava rana. I još kako dragi Bog zapovida. I ko se najio taj se najio. Ako ništa u poste ćemo se zdravo ranit makar je i naš Marin došo«. Čutim jel moja je odavno u ‘ve kuće poslidnja. E, ka’ smo jili, Marin počo vadit iz kufera darove. Pa će mal-mal: »Ovo j’ zdrava rana, ovo j’ zdrava rana. Tamo di vidite zelenu jabuku jel štagod nacrtano a da j’ zeleno, to j’ sve zdrava rana. Štagod da j’ to prskanja i kako se danas moderno kaže kemije ni vidlo. I ovo što j’ meso to j’ od životinja što su se zdravo ranile«. Nagledali se mi zdrave rane kad će on: »Ajmo mi, dida, mal se provozat limuzinom do atara, lip je dan, da obiđemo naše njive«. Skočim ko oparit, ko strilja izletim. Kabat u letu pokupim. Došli u atar, a u ataru se bome radi. Gledim ko šta radi, a svi prsku. Šta li prsku mislim se već sade. Ta još je zima. A Marin će ko da zna šta mi u glave: »E, dida, viš od ovog neće bit zdrave rane. Prska se i ono što j’ izniklo i ono što još ni izniklo. A ovi što vidiš da iđu pišice po njiva i meću ništa u zemlju ti truju miševe«. Došli do »Piska«. A tamo tek gužva. Ta prska se voće i ono što j’ procvalo i ono što još ni procvalo. I loza. Bome uplašit se od tolikog prskanja. Objašnjava mi Marin da će sutra i on naše it prskat jer brez prskanja danaske nema da rodi pa ni da se zaradi. Nabraja kako se jedna njiva od oranja dok ne dođe posijano prska i po četir-pet put. Objašnjava da se danaske vinograd i više put prska, a voće, posebno jabuka, i do dvajst put, ne smiju ni kazat. »Teško j’ danas živit zdravo, dida. Ono što kažu da j’ odviše zdravo za jist i pit, to j’ bome skupo i za napravit a i za kupit. Ne znaš šta j’ gorje«, Marin će. A ja a ću: »E, moj Marne, ne znam bome šta j’ teže danaske, umrit praznog stomaka jel živit zdravo. Siromaku cigurno ni teško izbirnit. Za živit zdravo tribaš učit kako se to radi pa još triba imat buđelar. Što j’ najgorje ubedili mloge a bome i nadesili da se ništa ne isplatit, ni svinče ni kokoš ranit, baštu imat. A mene da j’ dočekat da mi se dovatit naše uskršnje šunke, jaja i rena, potli vina pit pa šta mi dragi Bog da«.