Arhiv tekstova

Kad baš zgrišiš

Posidali, nećku se jel došlo vrime da se krene divanit na klupčice. No, odviše brzo su se raznudile. Lipo j’ sunce napolju, al ko da j’ lipše unutri di se još koja vatra naloži, naštudirale od prve. Strina Evča ope’ j’ pritekla Baka Janju. Divani kako se država nakanila donet novi zakon pa se ovi što šoferiru i loču i šta sve ne radu protiv zakona dok se vozu moru baš, baš odviše pazit. »Eto, država će se pobrinit za one koje baš, baš zgrišu tako da, kako se moderno kaže, više neće bit alkohola u krvi  kad se čeljade lati vozat. Vidim, gledite mi bilo. Ne znate od čega divanim. Pa vala i ja pratim ove medije pa vala i moj čovek Ada što j’ prvi u selu štagod znade. Sve što nisam razumila od ovog grišenja on mi kazo. I ovo j’, kako on kaže, sade ko kec na desetku da se grišenju dok se tira limuzina stane na put. Ima još, ta skoro dvajst put nabrojito kad čeljade zgriši u tom saobraćaju štagod drugo i to kako kažu triput u dvi godine pa će mu se uzet limuzina. I nema vratit.« Već znam, i vrapci znu šta slidi. Mislim se kako će sade baka Janja poklopit strina Evču, kako će protiv zakona i države? Kreće primudra, uvik isto: »Evča moja, Evča, ta niko ti ne gledi bilo. Ta gledim ti i sve ne virujem, a mislimi i drugi. Ti divaniš sade ko da j’ država otkrila vruću vodu, da su u mraku sve mačke crne, ko da smo mi mala dica pa još jili ludi gljiva jel bunike. Pa ja to znadem odavno i ne triba mi niko a kamo l taki ko tvoj Ada da mi to otkriva. Tako štagod već postoji na ‘nom trulom zapadu. Kad baš zgrišiš, ode limuzina«. Baka Marica objašnjava kako j’ i ona čula da j’ država naštudirala donet taki zakon, al kaže da j’ to njoj odviše sumnjivo. »Kad nas država krene branit, onda se dobro triba okrenit oko sebe, pazit. Ta često se kod nas desi da kad kogod kod nas baš zgriši, kogod u potaji novaca skruti. A kad još grišnik odlepša, to bude, kako se moderno kaže, ko šlag na tortu«, baka Marica će. Kako j’ krenilo, ja mislio da od ovog grišenja dok se vozi limuzina niko ništa ne zna kad ono i ni baš tako. Vidim i baka Manda će: »Janjo, Marice evo i ja ću nadodat. Nije bome da ja baš ništa ne znam od ovog i takog grišenja. Ova naša Evča divani tako ko da se baš njezin Ada sitio ovog da kad baš zgrišiš ode limuzina. Ta njeg držu ovi da ne kažem koji tamo ko prvog u selu da ne b’ gojili drugog. Od zemlje živite, al svi divanu da j’ Ada bolji pivač i kartač neg paor. Tako divanu. Ka’ j’ on kod nas u selu prvi znate već di i kod i od koga onda znate koliko j’ sati u podne. Ta divanu da j’ nediljno i dvaput gubio pisanku dok je išo u škulu. Sad on ko veliki pa se razumi i u grišenje i zakone«. Svi uprlli oče u baka Tonku. Čeku šta j’ ona čula šta će se desit kad se baš zgrišiš u vozanju. A baka Tonka će: »Čeljadi, moj pokojni Mika dok smo imali zemlje i špediter bio vridan odviše. Vridan, vridan al koliko j’ pun tiro špediter a da mačku ni vidio ne smijem ni kazat. Koliko su put konji sami došli kući, a on osto u bircuzu jel koliko put su konji dovuklli špediter a on na njemu nafrndocan spava. I nikom ništa. Čeljadi, koliko bi mi sade imali briga da j’ živ. Ta onda bi nam već vala za misec dana odneli konje i špediter. I prija. Ne b’ tribali čekat dvi godine«. Kako ja vidim i razumim da j’ najbolje baš ne zgrišiš. Vala ni dok spavaš jel vrag ne spava. Al kako vidim, ni ni za sve isto.