Arhiv tekstova

Tri lopova

Tri lopova više godina bili skupa. Išlo njim za rukom, al išlo i od ruke, trošili su i nikad ništa nisu imali. Najmlađi se jedared dosetio pa misli: neće to uvek tako it, može se nasradat, dobro će bit šta sačuvat za starost. Tako on svoj plen sad čuvo i kad je sebe svašta nabavio, jedno veče evo njega doma. Odreko se od oni dvojica, neće više radit u lopovskom zanatu. Stari su mu isprosili lipu i poštenu divojku, posto imućan čovek.
Radi on sad pošteno, radi i žena i za više godina stekli imanja još toliko koliko je on sam nabavio. To se čulo u cile okoline kako je on iz ništa i ničega lipo imanje steko, pa su čuli i njegovi drugovi. Oni nisu bili u blizine, al kad su čuli kako on dobro živi u njegovom selu, dogovoru se da dođu u posete k njemu da baš viđu šta je to. I dođu jednog dana kad on baš ni bio kuće. Pitu di je gazda.
– Nije doma – žena kaže.
Oni nisu rekli žene ko su, pogledali šta imade i kad su vidli sve to imanje, oni će pridveče otić. Dok su jedan i žena divanili, drugi izađe pod odžak i kaže:
– Oblačno.
A drugi odgovara:
– Onda će se noćaske vršit na drugim raskršću.
Lipo se oni rastali sa ženom, al nisu nikud očli neg ostali u selu. Sad oni sprimaju šta sprimaju, a potli malog vrimena gazda dođe doma. Žena odma pripoviđe da su bili dva taka i taka čoveka i rado su bili znat kako je zdravlje u njega, al nisu rekli ko su. On se dosetio ko to može bit pa upita:
– Šta su kazali?
– Jedan je izašo i gledo pod odžak pa kazo da je oblačno, a drugi da će onda noćaske vršit na drugim raskršću.
U odžaku bilo puno mesa, pa je čovek sad već zno ko su ta dvojica jel nije zaboravio lopovski divan. Ne kaže on ženi da su to stari drugovi neg:
– To su lopovi. Odma meso da skinemo jel drugačije oni će naveče odnet.
Što je bilo mesa, kobasica i šunke u odžaku sve su skinuli i odneli na tavan da dobro sakriju. Potlam večerali i lipo legli. Velika kuća puna svega, pa su čovek i žena obaško spavali da se bolje čuva. Oni su sve dobro i lipo sprimili, al ni ona dvojica nisu u vrblju ostavili lopovsku pamet. Kad su vidli da u odžaku nema ništa, oni su znali da je meso negdi sakriveno. Jedan došo do žene:
– Ženo, jesi ti to dobro sakrila?!
– Na tavan, do odžaka.
Nije bilo dugo vrimena, čuje ona da se čovek opet budi pa ga zapita:
– Šta je opet? Zašto, čoveče, ti mene pitaš kad smo zajedno odneli meso na tavan?!
Čovek je odma zno da ni dobro. Kad su se sporazumili kako je to bilo, zapalje lampoš i ođu na tavan. Čovek vikne u sav glas:
– Zno sam – ništa!
Sniđu i čovek kaže žene da ona sad mirno legne, a on će it u poteru da meso dobavi natrag. On je imo sakrito cile njegove lopovske spreme. Čim je žena legla, čovek sprimi se u lopovsko ruvo i u poteru za njima. Pošo brzima koracima i lipo stigne nje a da ga nisu primetili. On je zno i ni zaboravio lopovske poslove, zno je da jedan iđe naprid, a drugi nosi teret, pa ako ko naiđe na nje, onda se drugi lipo sklonji. On je nje pratio do prvoga odmora, dobro je zno da će se sad smenjit. Zno je on kako to iđe – ni sad oni ništa ne govoru. Naišo on do onoga što nosi pa:
– Hm!
I onaj samo:
– Hm!
Dade gazde sve meso, a ovaj primi i begaj.
Kad je jutro osvanilo, on sretno vratio se doma. Žena se samo čudi:
– Kako si to uradio?!
On se nasmijo:
– Ženo, kad ne možeš da se dosetiš, ja ću tebe kazat: kad sam ji stigo onako isputovane, umorne, samo sam i zapito el teško nosit, el oće da ji smenjim, a ti ako ćeš da sačuvaš naš imetak, goni van svakoga ko je rad da viđe el u našem odžaku oblačno.
Pričao Matija Jakšić, Topolje, r. 1901. g.