Arhiv tekstova

Vojska

Bome, kad si dite bude ko da si vojnik. Bar u naše kuće. Danaske dada naredio da potli užine iđem kupit granje od voćaka što j’ orizo. Nema tu divana, ni mi spasilo ni što su došle Baka Janja i druge. Dok sve nisam poradio, a dada reko da j’ sve što b’ rekli ko pod konac, nema nikud. Ulazim, a one već raspredu. Ope’ strina Evča divani. Ope’ j’ pritekla Baka Janju. Divani kako su po cilom svitu ratovi. Veliki, mali, svakaki. Ovako kaže: »E, sa’ j’ ope na cine dobar vojnik. Na cine, a baš ji ko da i nema. Dali da može ko oće, al ko da baš i ne bi svako. Slabo j’ ko rad it u vojsku, pa i da se plati, da mu to bude posov. E, sade se bome vraćamo na staro. Biće reda. Ope’ će nam se dica naučit reda. Nema spavat do koje doba. Krevet moraš namistit, poravnat. Cipele oglancat. Brinit se da budeš čist. Ta vojska kadgode prijaj donela j’ mlogo čega dobroga«. Već i vrapci znu šta slidi. Baka Janja mora poklopit strina Evču pa vala i da najmudrije kaže. Kreće baka Janja: »Evča moja, Evča moja, tebe do vojske i vojnika. Ta ne divani se danaske od vojske i vojnika jel čeljad volju it u vojsku da im dica budu vojnici. Ta unišo u čeljad stra da će ope’ bit rata. Da će nas kogod napast. Da se više ne znamo i nemamo š čim branit. Ta kadgode se išlo i po dvi godine u vojsku. Ta zamisli dvi godine ti momak jel čovek ode od kuće«. Baka Marica objašnjava kako j’ i ona čula da se od vojske divani, kaže: »Dobro sam se ja tu proštudirala otkal sade vitar duše. Došla sam do tog da j’ to sve namistito. Da ne kažem da kogod izmišlja i namišća ratove. Pa ako bolje pogledite, vidite da tu vazda ratuje sirotinja. Sirotinja protiv sirotinje«. Bome čo sam šta dada divani od vojske i ratova, da ne b’ bilo možda lošo da se znamo što b’ rekli snać za ne daj Bože, al slušam pa se mislim da baka Marica dugo ni tako štagod mudro kazala. Vidim i uvik zatajna baka Tonka ima štagod kazat pa će: »Jest, Janjo, jest, Marice, i mene sinilo štagod. Pa tu se kogod odmasikro. Ta niki dan smo divanili od maskiranja. A i tog što se odmaskiro teško j’ pripoznat. E, taj što se odmaskiro možda smili da ne kažem namisti kaki rat pa onda se svi furtom krenu kupovat oružje. Ta triba ponovit vojsku, snabdit sa oružjem. Ta ne može vojnik it, što b’ rekli, bos. A kod njeg oružje«. Bome, mislim se, otkal je ovo izvukla baka Tonka. I tu kad bolje proštudirat ima možda mlogo istine. Odjedanput fali vojske i vojnika, oružja i šta sve ni. Kad digod nemu ni bogati kako će imat sirotinja. E, onda dođemo na to da kobojage bogati pomažu sirotinji pa im ko pod jeftino daju oružje i šta sve ni. A oni još ko radosnici iđu ratovat. A kad bolje pogleđeš i kad prođe vrime bude da rata i ni moralo bit. »E, tu sam vas čekala, tu, baš tu. Pa ratove su izmislili veliki. Da ne kažem bogati. Tako študiram. Pa glete sam ko to pravi, prodaje najviše oružje. Ta sirotinji da j’ mira. A ni da dicu šalju u vojsku, a kamol rat. Vala cigurno ima di se moralo i mora kaže se to u svitu već pozavršavat. Ta sve vire divanu o ljubavi i miru, a vojski i ratova, bisa i svađa ko sve više«, baka Manda će. Vidim ja da sam tu još mali za šta divanit i kazat, al se mislim ako se šta mora onda se mora a kad se mora onda vala ni ni teško a ako imaš volje, novaca i šta sve ni vojsku ćemo časkom napravit.