Arhiv tekstova

Prija i potli ope maske

Zima j’, a ope’ ni zima što bi kazali. I zima ko da se maskirala. Prolliće u po zime. Ja sa tavana skinio biciglu pa ope’ tiraj. I ne ositiš kako sigranje prođe kad čujem majku kako viče: »Marneee«. Dok tiram biciglu, štogod mož ona više: »Friško, friško, evo dolazu Baka Janja i druge. Dugo nis’ bile. Umrla im druga pa nisu bile nedilj’ dana«. Žurim. Dok nisam dojurio, one se već ponamišćale. Za mnom iđe majka i nosi kokica i friške bundivare. Soba zamerisala. Strina Evča u poslidnje vrime prva počinje. Mlađa j’. Prva se namisti, pritekne Baka Janju: »Čeljadi, evo prošle poklade. Gledala sam na televizoru kod priko Dunava svud maskirali. Veselo bilo da ni na filmu tako nema. I spaljivanja bilo pa skoro ispo skandal međ državama«. Znam da baka Janja mora poklopit strina Evču, ne b’ izdržala vala da joj šta ponudu. Kreće baka Janja: »Evča moja, Evča moja, tebe do poklada, do cirkusiranja, ludiranja i maskiranja. I sa’ si se sitila nas, pravo da kažem da se zna, sitiš se Hrvatske. Ka’ su poklade prošle. A ovaku ju ni ne spomeneš ko da j’ ne kažem kaka. A niko da kaže da j’ ovo, ovi vamo naši izbori, biranje ko će bit vlast, da j’ to bilo ko poklade. I to kake poklade i maskiranje. Za ne povirovat. Bili pa je zaboravili. I tamo su se bome svi maskirali i dogovorili koju će pismu pivat, sigru sigrat i na kraju potli kad se rasprimu i skinu maske opet tiraj po svojmu. Bome, mlogi je nisu ni skinili. A mi se sekirali. Ko će? Kako će? Ko koga tenta, napada jel falji? Da dragi Bog jel kogod drugi ne čuje, na kraju j’ ispalo ko da j’ bilo sve namistito. I tužilo se, na sudu završilo. Al to će bit crkniće magarac dok trava ne naraste«. »Jest, jest Janjo, baš tako j’ bilo. Ti sve lipo znaš kazat. A bome se i razumiš. Izbirnili, al još ne znamo kako će to sve izgledat, a možda se sve i zna, jel unaprid se možda znalo. Medeno se divanilo da će nam svanit potli tog biranja, kako ti kažeš poklada. Svanilo nam ne svanilo, bome su se i cine odmaskirale. Cine ošle u nebo«, baka Manda nastavlja. Baka Marica objašnjava da čeljad više ne znu kako da se maskiru, a vala to ni ni važno kako izgleđe: »Ta ne zna se ko j’ maska ko ni. Ta više se ni ne zna koje su njeve maske. Jel su se maskirali jel nisu. Bome, to j’ mlogima, mlogima posto zanat«. Vidim i baka Tonka će: »Jest, Janjo, to kad se cine odmasikru. To j’ jel da poskupu jel da za iste novce dobiješ manje. Kažu ovi moji u kuće kako se mlogo šta u dućanu zna maskirat. Glediš velika kutija, a u njom siromaško. Tako i kod likova. Pa to j’ za smi jel plakat. Kutija da se miševi možu sigrat, a u nje dvajst pilur. Onako pravoga kad glediš, ta to j’ ko što su nas učili da j’ bilo u starom Rimu. Daj čeljadima da piju, jidu i veselja. Maskiraš je da i ne znu da su maskirani. I zaboravu da š njima kogod gospodari. Bome danaske dragi Bog svašta trpi«. Študiram, češem se iza glave. Mali sam, u maske se razumim a u politiku možda i ni. Ne smim kazat, al evo kod kuće divanu da će se opet štagod, kogagot birat. U lokalu, kako se moderno kaže. Čeka se, al ko da j’ cilo vrime maskirano, cili svit maskiran. Pa se mislim da i ne moru skidat maske ako su je metnili. Prija i ope’ potli sve same maske. Možda se kogod rodio ko maska. A nama vala ko ludima, svejedno.