E, kaže, bio jedan kralj koji je imo jako ružnu ženu. Ona bila jedinica u oca, a zdravo bogata, pa se kralj polakumio i uzo je čerez blaga. E, al svitu ne mož usta začepit, pa kad su vidili kako je kraljeva žena ružna, uzeli je na jezik pa o drugom ni ne divane. Kako, kako nije, al došlo to u uši kraljici, pa ona kralju dotle zvonila u uši dok nije razglasio da će svakog pogubit ko spomene ružnoću njegove žene.
Gadno je kralj zapritio, al je još gadnija kraljica, pa ta njezina gadnoća ko da vuče ljude za jezik. Svit se čuva, al se rič isklizne i koga prvog uvate već jednog kraljevskog slugu. A za nevolju taj sluga je bio tako oštre pameti da ga je kralj uvik pito za savit i zato ga zdravo i volio. Nije kralju pravo što takog čovika mora baš prvog pogubit, pa se sad on latio i zvoni kraljici u uši da prosti život tom slugi. Konabio on ženu i konabio dok jedared ona kaže:
– Kad si me se već latio ko napast, eto prostiću mu život ako pogodi dvi zagonetke. Kad kažeš da je tako mudar, onda ti ni neće moć bit žao ako ne pogodi, pa izgubi glavu.
Šta će kralj već pristane i tako, samo nek nije on kriv smrti tog sluge. Odvede on slugu prid kraljicu, a ova onda kaže:
– Kad znaš oštrit jezik o mene, onda kaži šta je ovo: ograda od trideset dva koštana stupa, na njoj kapija od dva mesnata krila, a u ogradi mesnata ledina po kojoj voda lije svud, al kroz ogradu nikud? Kod svakog vidiš, al kod sebe nikako, makar to i ti imaš.
Sluga se malo promislio, pogledo po kralju i kraljici, pa onda sebe od glave do pete i drugo mu nije ni tribalo. Kaže on:
– Svitla kruno, kraljice, zbog te mesnate ledine sam ja i nasrado, jel je to jezik. Koštana ograda, to su trideset dva zuba, a na ogradi mesnata kapija, to su dvi usne. Na svakom to vidim, al na sebi ne, kad ni jedan čovik sebi ne vidi u usta.
Kralj stane od čuda, al zna da je sluga pogodio, jel se kraljica na to zlo namrkosila, pa kaže:
– Kad si tako mudar, a ti kaži šta je ovo: usta nema, zubi i na pritek? Za nju nema tvrdog zalogaja, a da šta izgrize, to ne guta već po zemlji rasipa.
Sluga se sad već nije ni mislio.
– Ta baš juče je prigrizla nikoliko panjova, jel je to pila i ništa drugo – kaže on.
Kad je kraljica to čula, očla je ko da je nije ni bilo. Kralju nije tribalo kazat da je njegov pametni sluga pogodio, pa se on valjda više obradovo neg sluga. Drago je njemu što ne mora skinit tako mudru glavu, pa ga oma ispraća i kaže mu:
– Al sad da si ćutio! Vidiš da je ova moja još više goropadna neg što je ružna.
– Ajd, ja ću ćutit, kad sam već izdivanio o tom, al kako će drugi svit? Već se Vi, svitla kruno, bolje manite tog posla da ljude pogubite ako nećete da ostanete brez svita. – na to će sluga.
– Kako to sad divaniš? – začudio se kralj.
– Ko razgovitan čovik. Eto, kažite Vi, svitla kruno, ko mož vidit sunce?
– Slip, niko više – nije se sad ni kralj mislio.
– Baš tako – potvrdi sluga. – A baš tako jedino nim mož da ne spomene ružnoću Vaše žene, kad je ona za pripovitku.
Pričao Joso Knjur