Arhiv tekstova

Kerit se, pa makar sanjat

Ta nisam se ni okrenio od poslidnjdeg divana kad ono evo baka Janja i druge stigle. Mal kasnim, al dok  unilazim vidim da se baka Janja smije, digla ruge i viče: »Iju-juuuuuu«. Bome i baka Tonka iz koje kadgod rič teškom mukom mož izvuć digla ruke pa i ona: »Iju-juuuu«. Sve se smiju, a mene podsitilo sve na gakanje gusaka. Sidam, a baka Janja počinje: »Čeljadi, niki dan se probudim odviše sritna. Jedino su mi malo ruke i nog bolile, al one mi jednako priko dana bolu pa mi ni smetalo. Došlo mi da opet legnem spavat. Sanjala sam vam da se kerim. Ko prija, prosidba, veridba pa svatovi. Jest da sam zaboravila od koga su bili, al bilo j odviše lipo. Bože m’ prosti, ko u jednom danu redom, prosidba, veridba, muzikanti sviru. Za ne povirovat, ko da sanjam. A ja digla ruke pa se kerim. Pivam, podvriskivam, bome žene a i popila sam koju, pa zaitim čašu u ćošak. Diljim novce, mećem međ žice od tambure i begeša. Ovaj moj mi nogom ispod astala koma, vuče za rukav, al ja ka’ sam krenila ne mož mi sustavit. A čeljadi, dok smo išli po selu po mladu pa potlli do crkve i potli vinčanja u crkve isprid crkve kako sam se pokazala. Ta ravne mi ni bilo. E, onda j’ došla noć. Ka’ smo naveče kod Adoša ošli, tamo sam ko divojka išla s majkom, prvog momka i na kraju mojga Stipu našla, tamo sam se pokazala. Ruke nisam spušćavala, vala se ne sićam ni da sam sidila. Naručivala pisme što su i sviračil zaboravili. Kerim se, ruke ću iskrenit i bećarce pivam, ove redovne bome i sramotske. Naveče i velečasni bio. Vidla sam kako mi gledi pa sve trepa i krsti se. Potrošila krmaču i deset prasaca na kerenje svirače cigurno. Al ni mi žo. I ujtru ka’ sam se probudila noge i ruke mi bolile. Evo sa’ sam se sitila i grlo mi bolilo od pivanja. Iskerila sam se da se sve proašilo što b’ rekli. Ne b’ marila ako ništa drugo ope isto sanjat. Da se kerim, veseljim, ni svatovi ne moru bit«. Strina Evča će sva ozarita: »Baka Janjo, što b’ ja voljila da znam ko Vi. Ta u selu svi divanu da se ko baka Janja niko ne zna kerit, veseljit. Al to j’ sve danaske drugojačije. Kaki Adoš, kaki naši bircuzi. Lipo odete u grad, velike sale, muzikanti vam sviru svašta. Više neg pola j ovo moderno što sad svi volju. Čak ima i di u svatova ne mož naručivat šta da ti sviru i pivu, nema razbijat čaše. Sve kulturno«. Baka Manda kaže da joj žo jel se danas dica i mladi ni ne znu kerit. Mlogi ni šta j’ to. Onako po šokački, dić ruke pa zapivat iz srca i duše. Da se praši, kako kaže baka Janja. Baka Marica vidim sva drće, eto čeljadi: »Što b’ ja voljila da se ope mogu kerit u kaki svatova. Al to i ni moda danaske. Kako sam čula, a i ono što sam vidla, to j’ sve onako ko priko volje, što se baš mora. Janjo, ja b’ voljila da mogu sanjat kako se kerim pa ma mi ruke i noge nedilj dana bolile. Šta nedilj dana, misec dana«. Bome i baka Tonka j’ ovaj put brza: »Žene drage, Marne dite drago, ja b’ oma ozdravila sam da se jedamput kerim. A za ova današnje svatove i veselja po nove mode naši bi stari rekli da su ko cirkus-komendija. Ta ovi mladi i dica, ta ni ne zna šta triba radit kad da im kažeš da se keru«. E, ja nisam čeko od dragosti pa ću: »Mene su dada i majka i stari i stara učili i naučili kako se keri, znadem«.