Arhiv tekstova

Ograda od tačaka

Čeljadi moja, zaokupiran sam promocijama moje knjige »Steščalo se...«. Tu vidim poznata lica koja dođu čut po koju rič moje skromne lirike. Osićaj da je naše lipe ikavice sve manje me baš zaboli i to je moj mali doprinos da ipak po di ko drži u zagrljaju svoju dragu rič talovanu od starije čeljadi. Pribrojana su čeljad u državi i zdravo se vidi da nas manje ima. Nema tu čuđenja, malo-pomalo pa iđemo na sarane, dok zdravo ritko na krštenja. Šta je tu je, od tog ne mož uteć. 
Niki dan poslala me moja gospoja u dućan da kupim kvasa. Vraćam se sokakom, komšinca mi veli nikako rogusno: »Kad ćete popravit tačke na ogradi?«. Jel komšijske vaške prilaze priko naše avlije u njezinu, pa izgaze bašču. Okrenem se pa putom nabrajam. Baš sam bio pogođen. Gustiram, imam dračovi cipalja, pa ću opravit cilu ogradu od tačaka i tako tradiciju očuvat od zaborava. Šnjotam da dicu okupim pa uz niko manje druženje i ogradu opravim, da mi komšinca više ne prišiva. Tako ću i uputit kako se pravi ograda od tačaka. Kad sam ušo u avliju, moja reduša graji: »Tebe bolje poslat rad smrti, neg u dućan«. Božem prosti, šta je s ovim ženama? Sve danas ko da su ustale na livu nogu. Zgrabim telefon pa udri u kvrcanje poruke mojim dicama. Poruku sam sročio, »u subatu dico svi ste pozvani na druženje kod baće i nane«. Viknem; »Ženo, u subatu nam sva dica dolaze«. »Baš, di si to izgustiro?« Ispripovidam kako sam prošo na sokaku, pa da opravim ogradu. »Di si to izgustiro, a šta ćemo ložit na zimu, jel si kazo da će to bit za ogriv?« Dobro ona kaže, al taki sam kad zaintačim: jel tako jel nikako. »Samo kad si zvao«, veli ona. Drago mi da se malo izdivanimo nasmijemo s našim unučadima. »Šta da kuvam u subatu? Zaklat ću ona dva matora pivca što se tuku svaki dan.« Kad je onda telefon počo piukat! Poruke stižu, »dolazimo«. Huncutski se smijem, moja gospoja me gledi. »Kako si smislio kad svi imaje vrimena?« Ubrzo došla subata. Zaklali dva pivca, moja reduša nastavila užnu. Došla dica, svi radosni. Kad sam saopštio šta ćemo radit, oma im se steščalo. Popijemo po rakijicu pa ded sinovi i zet u treću avliju. Poneli smo velike sikire, macolu, gvozdene zaglavke. Ranije sam nabiro drva. Rondzaje oni: »Mogli ste kupit žicu pa razapet, neg sad cipat drva«. Kad su počeli voštit sikirom i udarat macolom, pristali su rondzat. Brzo su nacipali tačke. No, ja sam ih fektovo da budnu tanje, onda od deblja izađe više tačaka. Počeli su im žuljovi pucat na šakama. Pâk. Povadili smo stare tačke, razabrali koje su dobre veličine. Ašov, pa kopat pravac. Drugi su kopali jame za stupove. Malo-pomalo pa smo se grijali rakijom iznutra, onda poso bolje iđe. Određene stupove smo ukopali pod pravcom žinjora od manile. E sad vako, rasporedim kako da rade, jedan drži macolu pa lupi po tački od gori, pod ovim pravcom zabiluženim, drugi doli žicom okomotava tačke u cik-cak zicu, dok gori u vrvu tačke okomotava jedan od sinova, zet lopatom zavaljiva iskopane jame. Ja sam maljom nabio zemlju. Brzo smo radili, zajedničkim snagama, pod mojim dirigovanjem. Baš smo zgotovili, viču »ajte, užna«. Za astalom kad smo posidali jedva mista, najmlađe unuče moli Boga, najveća radost je nani i baći. Tako sam dicama prino tradiciju kako će njim ostat u sićanju ograda od tačaka.