»Spravna ko svića, lipa ko slika«, ova sonćanska izreka se može priminjit na priložitu sliku. Na njoje je Kata Šimić (1924. – 1998.), peta po redu od šest dice iz obitelji Mate Šimić Elegovoga i žene mu Janje, u najposvečanije nošnje, pulanke. Odostrag na slike piše 1942. Mje 7., samo tri slova (m, j i e) otkriva da je Kata učila u škule hrvatski jezik.  
U Sonte se svaka mater trudila napravi pulanku, pa da je se kćeri imu za uredit. Mogućniji su u kuća imali za svaku kćer po jednu, a ostali su napravili makar samo jednu da, eto, nisu »najgorji«. Pulanka se nosila samo u crkvu na Brezgrišno Začeće Bl. D. Marije, Božić, Uskrs, Grožđe bal i možda još kaki veliki blagdan i samo za Veliku misu. Nosila se i na sarane ako je umro kogod od mladi, druga, jel pajtaš. Divojke i momci su u paru išli nuz lis, divojke u pulanke, a momci u frosluku, košulje i gaća od srvijana isto sve najposvečanije. Momci su nosili lis sa mrtavcom, a divojke su nuž nji koracale sa sklopitima rukama. Pošto je tribovalo četiri nosača, a morali su se i izminjit, momaka i divojaka je bilo tako uredito i po 3 do 4 grupe. Sve do sad opisano je trajalo do posli Drugoga sveckoga rata.
Pulanke su se pravile i curama, za pričest i krizmanje. Davno, možda prija Drugoga sveckoga rata, plećak, skute i pregač sa skromnijima šarama i pulama je nosila i udana žena, kuma, ako je saranjivala kumicu, koju je ona držala na krštenju, bilo da je pokojnica još beba, curica, jel divojka. Ona je za tu priliku priko kapice povezala bilu »krpu«, a kasnije tavno plavu, koja se nosila još i za vrime Drugoga sveckoga rata. Nošenje krpe je bijo veliki znak žalosti. 
Udana žena nije nosila pulanku, osim, ako se tila naslikovat, ako nije, dok je bila divojka. U take prilike se povezala u svitlu štofanu maranku. Pulanka je divojača i curska nošnja.
Platno, srvijan, od kojega je pulanka otkana je čisti pamuk (kupite niti u dućanu) i snova (osnova) i pučica (potka). Tko se u kuća i bijo je rebrast. Pod rukama je bijo podatan i jako pogodan za vezenje i pulanje. Pulanka je iz tri dila. To su plećak (bluza), skute (suknja) i pregač (kecelja). Prve pulanke su bile vezene svilenim, kuvanim koncim u razni fela. Taki konci nisu izdavali boju, pa je bilo dobro, ako je vrimenom bilo potribno oprat pulanku. Šnjima su veziti cvitovi, lišće, srcad sve u jako sitnomu uzorku. Danas izrađivačice vezu krupni cvit. Jasno je da to nije u duhu tradicije. Kasnije se počelo vezit prisnom svilom. Ona je bila lipa na oko, sjajna, al se nije mogla prat, pa su se onda na komatima srvijana, jel »čistoga« vezle šare i ti komati se našivali na pulanku. Ka se pulanka prala, oni su se oparali i posli pranja ponovo prišivali. Na plećku i skuta se vezilo slavonskim mađarskim i francuskim vezom.
Široke čipke na pregača i na rukava od plećaka često su se necovale od vula, mekani pamučni niti. Te čipke su bile posebno lipe, jel su bile jako tanke, a uštirkane i opeglane su izgledale ko baukova mreža. Ostale čipke na pulanke su se eklovale. Po pulanke su prišite žute (»zlatne«), jel »srebrene« pule (šljokice), po kojima je pulanka dobila ime.
Oko vrata Kata ima »bisere«. Ispod pregača, kroz čipku skrozu se vez, dole na pridnjemu dilu pregača. Vez skoro isti ko i na rukava i na zadnjemu dilu skuta. Pregač je plantikama u razni fela sa di kojim »uškom«. Uški su prisavite plantike ko forme ružice.
Kika upletena u divojači »kukulj od uva do uva«. U ušima ima bočiće. Pošto je pulanka divojača nošnja, nuž nju se nikada ne nosi kapica, ni maranka, a ni na ruku se ne obišlja torbica. Pošto se u njoje ide samo na misu, u prikrstiti ruka cure i divojke nosu svetu knjigu (molitvenik) i patrice (krunicu).
Na noga je obuta u papučice. Stoji na ćilimcu. Sklopila je ruke što je bilo nepisano pravilo.
Po pozadine slike se razaznaje da je Katu naslikovo Marko Ađin (1913. –1997.) poznati selcki slikar kojega se zvalo Marka Đanin.
Ruža Silađev